Политички покрет Европа сад (ПЕС) појавио се на црногорској сцени као освјежење, са снажном енергијом, препознатљивом економском причом и реторичком одлучношћу која је у једном тренутку дјеловала као одговор на замор грађана од старих политичких матрица. Међутим, како вријеме одмиче, постаје све јасније да сама реторичка сигурност није довољна да би се дугорочно одржала политичка стабилност и повјерење бирача.
Највећи изазов ПЕС-а није у намјерама, већ у политичком искуству. Управљање државом и одржавање сложених коалиционих односа захтијевају више од програмских обећања и медијске комуникације. Политика је, прије свега, вјештина односа — разумијевање партнера, процјена тренутка и способност да се понекад направи корак уназад како би се дугорочно направила два корака напријед. Управо ту ПЕС показује одређене слабости.
Посебно је то дошло до изражаја у односима са политичким субјектима који представљају значајан дио бирачког тијела, као што су Демократска народна партија (ДНП) и Слободна Црна Гора.
Случај Мујовић – Дајковић показао је недостатак политичког такта и осјећаја за партнерске односе. Умјесто смиривања тензија и тражења компромисног модела сарадње, створен је утисак непотребне конфронтације, што је код дијела јавности оставило утисак политичке незрелости. Политика није такмичење у томе ко ће бити гласнији, већ ко ће бити стабилнији и предвидљивији партнер.
Овај дио критике мора бити схваћен као добронамјеран сигнал, а не као напад. ПЕС је и даље релативно млад политички субјект, али управо зато има простор да коригује курс. Ако жели дугорочан опстанак на политичкој сцени, мораће да развије прагматичнији приступ, мање импулсивних реакција, а више стратешког размишљања. Црногорска политика је сложена мрежа интереса, идентитета и историјских осјетљивости, и она не трпи политички максимализам без покрића у реалној снази на терену.
А ту долазимо до другог озбиљног проблема — теренске инфраструктуре. ПЕС је изборне успјехе у великој мјери градио на харизми лидера и економској агенди, али без снажне локалне организације тешко је одржати континуитет подршке. Политичке странке се не граде само у ТВ студијима и на друштвеним мрежама, већ у мјесним одборима, непосредном контакту са грађанима и дугорочном раду на локалном нивоу. Управо ту традиционалне странке, без обзира на своје мане, и даље имају предност.
Ипак, постоје потези који показују да унутар ПЕС-а постоји свијест о неопходности политичког прилагођавања. Практично дистанцирање од ултра црногорског кадровског приступа који је персонификовао Миодраг Лаковић може се тумачити као сигнал политичког сазријевања. Такав корак отвара простор за реалније односе са српским политичким факторима, који представљају значајан дио друштвене и политичке стварности Црне Горе. Политика искључивости никада није донијела стабилност, док политика уважавања различитих идентитетских позиција може постати основ будућих савеза.
Уколико ПЕС жели да остане релевантан политички актер, мораће да пређе пут од покрета који побјеђује на таласу очекивања до странке која гради трајне политичке односе. То значи више стрпљења, више разговора и више прагматизма. Реторичка одлучност може донијети изборни резултат, али само политичка зрелост обезбјеђује трајање.
Црногорској политичкој сцени није потребан још један краткотрајни феномен, већ стабилан фактор који ће разумјети да се повјерење не осваја једном, већ се свакодневно гради. Управо у томе лежи највећи тест за ПЕС у годинама које долазе.