Ако се политичка сцена Србије посматра кроз историјску призму, једна разлика између деведесетих година и данашњег времена постаје више него очигледна, некадашња опозиција, без обзира на идеолошке разлике, имала је политичку тежину, личности и лидере који су знали шта хоће и за шта се боре. Данас, међутим, свједочимо појави једне нове политичке класе, састављене од медијских пајаца, случајних активиста и студентских шиљокурана који политику доживљавају као перформанс, а не као озбиљну друштвену одговорност.
Опозиција деведесетих била је идеолошки шаролика, али су је предводили људи са јасним политичким ставом, образовањем и политичким искуством. Данас, умјесто државника у покушају, на сцени гледамо самопроглашене моралне арбитре чији се политички програм своди на непрестано оспоравање сопствене државе, народа и идентитета. Тај круг аутошовинизма и другосрбијанске самопорицајуће реторике углавном се врти унутар познатог „круга двојке“, далеко од стварних проблема већине грађана Србије.
Посебно је упадљиво што нова генерација студентских активиста не нуди визију развоја, економску политику или геополитички концепт, већ искључиво протест као циљ сам по себи. Политика је сведена на пароле, друштвене мреже и симболичке акције које производе медијску буку, али не и политичку суштину. Умјесто аргумената , етикете; умјесто програма увреде, умјесто дијалога, идеолошка искључивост.
У таквом амбијенту, политика суверенизма и војне неутралности Александра Вучића показује се као једина озбиљна и државотворна линија. Очување самосталног одлучивања, одбијање да Србија постане инструмент туђих геополитичких интереса и инсистирање на балансираној спољној политици представљају приступ који одговара реалности савременог свијета. Војна неутралност није слабост, већ рационалан избор државе која је кроз историју скупо плаћала туђе сукобе.
Политика која инсистира на економском развоју, инфраструктурном јачању и стабилности региона, уз истовремено очување националних интереса, показала је да држава може водити самосталан курс без одрицања од сарадње са Истоком или Западом. Управо у томе лежи суштина модерног суверенизма, сарадња са свима, потчињеност никоме.
Док једни нуде галаму и идеолошке експерименте, државна политика која се ослања на стабилност, неутралност и прагматизам остаје једина која има конкретне резултате. Зато није чудо што дио опозиције све више личи на активистички кружок, а све мање на политичку алтернативу.
Србији су и деведесетих били потребни озбиљни људи, а потребни су јој и данас. Разлика је само у томе што их је некада било и у власти и у опозицији. Данас, чини се, озбиљност је остала само на једној страни политичке сцене.