Бити српски интегралиста у Црној Гори данас значи стајати на удару организоване државне идеологије која већ деценијама покушава да од Срба направи историјски вишак. То није питање емоције, већ политичке свијести. Није ствар у прошлости, већ у голој чињеници да се једном народу систематски оспорава право да буде оно што јесте и то у земљи коју је стварао.
Српски народ у Црној Гори није „једна од заједница“, нити накнадно конструисана мањина, већ историјски субјект државности. Сваки покушај да се та чињеница релативизује представља свјесно фалсификовање историје.
Од Зете Немањића, преко владика Петровића, до народне воље 1918. године, српско име у Црној Гори није било спорно спорно је постало тек онда када је држава одлучила да гради идентитет на негацији сопствених коријена.
Моја мисија као српског интегралисте није да се допаднем политичким центрима моћи, амбасадама или наметнутим „вриједносним агендама“, већ да јавно и недвосмислено кажем, Црна Гора без Срба није у пуном смислу држава, него идеолошки експеримент. Држава које се заснива на брисању идентитета није демократија, већ насиље у фино упакованој амбалажи.
Национални рад данас захтијева више од парола. Он подразумијева упорну борбу против институционалне дискриминације, против уставног понижавања српског језика, против културне политике која српско наслеђе третира као проблем, против образовног система који производи генерације без историјске свијести. То је борба против државе која се годинама понашала као да Срби у њој постоје само статистички, али не и политички.
Посебно поглавље те борбе јесте одбрана Српске православне цркве. Напади на Цркву нису били ни случајни ни секуларни били су идеолошки и национално мотивисани. Закон о слободи вјероисповијести није био закон, већ политичка декларација рата против српског идентитета. Кад нападнете Цркву која је створила школство и државност, ви не нападате имовину ви нападате памћење.
Циљеви српског интегралисте у Црној Гори морају бити јасни, гласни и неупитни, пуна равноправност српског језика, институционална заштита српске културе, крај идентитетског инжењеринга и признање историјске истине у уставном и образовном поретку. Све друго је куповина времена у корист оних који би да Србе претворе у фолклорну групу без политичке тежине.
Српски интегрализам није екстремизам, како га лажно представљају. Он је одговор на екстремну политику асимилације. Он није против других, већ против лажи. Он не руши државу, већ руши фикцију државе која се гради на фалсификату.
У времену кад се историја преписује, а језик преименује декретом, ћутање постаје саучесништво. Зато ова мисија није ствар избора, већ обавезе. Српски интегралиста у Црној Гори нема луксуз неутралности јер неутралност у условима неправде значи прихватање неправде.
Ово није борба за прошлост, већ право на будућност. И она ће трајати онолико дуго колико буде потребно да се истина врати на мјесто са којег је протјерана.
Зато српски интегралиста у Црној Гори мора бити политички непослушан према неправди, а лојалан истини. Ово није питање идеологије, већ опстанка. Јер народ који прихвати да му је идентитет спорна категорија, већ је почео да нестаје.
Ова борба неће бити кратка, нити лака. Али ће бити јасна. И водиће се све док се у Црној Гори поново не буде могло рећи ,без извињења и страха ко смо, шта смо и одакле смо.