У савременом политичком и духовном дискурсу на простору Црне Горе све је присутнија појава коју можемо назвати идеологијом „локалног месијанизма“. Она се манифестује кроз покушај издвајања једног дијела органске цјелине из њеног природног, хиљадугодишњег лежишта зарад краткорочних политичких циљева или задовољења емоционалних набоја тренутка. Оваква појава није само административно питање; она је дубоки захват у суштину идентитета који пријети да заједницу претвори у скуп изолованих острва, одвојених од своје матице и духовног центра.
Патријарх Иринеј и снага канонског поретка
Насупрот данашњим покушајима ревизије историје, лик и дјело блаженопочившег Патријарха Иринеја стоје као непорецив примјер бескомпромисне борбе за националну саборност. Управо је он био тај који је, када је многима било лакше да ћуте, подигао глас против прогона Срба у Црној Гори. Његова историјска оцјена да је положај нашег народа „као у вријеме НДХ“ није била плод политичке калкулације, већ болни крик истине који је пробудио цијели српски свијет.
У тој борби за очување црквеног и националног јединства, кључну улогу имају јерарси попут Архиепископа и Митрополита бачког Иринеја (Буловића). Као један од најобразованијих теолога и стубова канонског поретка, владика Иринеј је деценијама бранио СПЦ од нартаја расколника и идеолога „државних цркава“, подсјећајући нас да без поштовања хијерархије и Београда као центра, српски брод лако може залутати у мутним водама политике.
Данас, ту линију непоколебљиве вјерности канонском јединству на најљепши начин у сагласју води и Митрополит будимљанско никшићки Методије, који својом благошћу али и чврстином стоји као живи доказ да је Митрополија била и остала нераскидиви дио Српске Патријаршије.
Наслеђе Митрополита Амфилохија и лицемјерје „нових вјерника“
Митрополит Амфилохије био је и остао гигант српске историје, чија је жртва обновила духовни живот Црне Горе. Међутим, данас свједочимо мучној појави, многи политички и друштвени актери, како из бившег режима, тако и из неких садашњих „грађанских“ структура, најгласније се позивају на његово име.
То су исти они који су га за живота брутално нападали, називали погрдним именима, оптуживали за „великосрпски хегемонизам“ и цртали му мете на челу. Њихово данашње позивање на Митрополита није израз поштовања, већ перфидан покушај да његово наслеђе истргну из српског контекста и искористе га као оруђе за своје „аутономашке“ амбиције. Они би хтјели Амфилохија без Српства и Цркву без Патријарха, што је највећа увреда за човјека који је читав живот посветио управо јединству српског рода.
Иако су се политичке елите формално промијениле, према Патријарху српском Порфирију препознаје се идентична матрица дјеловања коју је некада користио ДПС. Покушај да се Патријарх представи као „страни фактор“ заправо је наставак политике која је Србе у Црној Гори хтјела да претвори у националну мањину.
Посебно лицемјерје огледа се у наративу по којем је за све „крив Београд“. Ово долази из уста оних чија је државна политика директно ударила на суверенитет Србије признањем тзв. Косова. Како је могуће да они који су забили нож у леђа Србији, са којом су скоро без прекида 88 година провели у државним заједницама, сада оптужују ту исту Србију за „мијешање“, док истовремено покушавају да разводне светосавско наслеђе у Црној Гори!
Повратак саборности
Критички осврт на ове појаве нас учи да је свака побједа која не води ка јединству — само привремен. Снага наше Цркве и народа лежи у једној глави — Патријарху српском, и једном тијелу — Српској православној цркви. Истински српски интегрализам не познаје границе, он познаје само једну истину коју су свједочили Патријарх Павле, Патријарх Иринеј, Амфилохије, а коју данас чувају Патријарх Порфирије Архиепископ Иринеј Буловић и Митрополит Методије. Све изван тога су пролазне магле локалних властодржаца.