Постоје тренуци у историји једне државе који је заувијек подијеле на прије и послије. За Црну Гору, један од таквих тренутака био је 27. мај 2004. године , дан када је убијен Душко Јовановић. Од тог дана па до данас, Црна Гора живи у стању недоречене истине и контролисаног ћутања.
Убиство Душка Јовановића није било пуко кривично дјело, нити изоловани инцидент. То је био политички чин. Порука свима који су мислили да у Црној Гори постоји слобода мишљења, слобода говора и право да се јавно прозове власт. Метак који је усмртио Јовановића био је упућен истини а уједно и свима нама.
Душко Јовановић данас представља парадигму жртве једног система који је годинама функционисао на страху, притисцима и селективној примјени закона. Он није убијен зато што је био новинар, већ зато што је био опасан по режим. Опасан јер је именовао, повезивао и разобличавао шверц цигарета , чији је мафијашки дим обавијао Црну Гору. Опасан је био Душко Јовановић јер није пристајао на тишину и на ћутање.
У вријеме када су новинари пребијани, када су такозване „црне тројке“ „утишавале“ сваку непослушност, држава није била нијеми посматрач, она је била активни учесник. Безбједносне службе, прије свега АНБ, нијесу штитиле уставни поредак, већ политички интерес Демократске партије социјалиста и њеног дугогодишњег лидера Мила Ђукановића.
Не може се говорити о овом злочину, а да се не постави питање политичке одговорности. Мило Ђукановић је годинама био симбол и центар моћи у Црној Гори. Под његовом влашћу створен је амбијент у којем су новинари постајали мете, а истина непријатељ приватне државе једног човјека. Он можда није повукао обарач, али је створио систем у којем је обарач могао бити повучен без страха од последица.
Посебну тежину читавој причи даје чињеница да ни након двије деценије немамо пуну истину. Имамо пресуде без суштине,једног осуђеног , док институције а ту мислим посебно на судство се понаша као да је вријеме избрисало одговорност. Није! Вријеме је само продубило срамоту, срамоту судства и већине тадашњих актера безбједносног апарата.
Душко Јовановић није био последња жртва тог система, али је постао његов најјачи симбол. Симбол да нема слободне Црне Горе без слободних медија.
Истина мора изаћи на видјело, не због прошлости, већ због будућности. Због генерација које долазе, да не би живјеле у држави у којој се новинари убијају, а убице штите. Ако Црна Гора жели да буде слободна, мора имати снаге да се суочи са сопственим мраком прошлости који је иза себе оставио управо ДПС.
Душко Јовановић је платио животом цијену истине.
Посебну наду, али и обавезу, данас представља рад анкетног одбора јер он може и мора допринијети утврђивању пуне истине о убиству Душка Јовановића. Не само ко је пуцао, већ ко је наредио. Ко је створио услове, ко је дао прећутни или јасан сигнал да се један новинар може ликвидирати без последица.
А управо ту се отвара простор за основану сумњу коју Црна Гора више не смије гурати под тепих. Јер ако је Душко Јовановић убијен као политички непријатељ режима, ако је његово писање директно угрожавало врх власти, онда је логично и легитимно поставити питање политичког налогодавца. А у то вријеме, стварни центар моћи имао је само једно име а то је Мило Ђукановић.
Ово није пресуда, већ захтјев за истином, оном истином за коју се боримо . Међутим ту је и друга страна, садашња генерација младих политичара ДПС-а , који очигледно не могу, не желе или неће да се дистанцирају од Мила Ђукановића, већ као и њихове некадашње колеге остају његови вјерни епигони.
Црна Гора нема више право на алибије.Или ће институције показати да су јаче од бившег режима, или ће доказати да је тај режим и даље жив, макар у завјету ћутања по систему мафијашке омерте који је најбоље илустровала својом изјавом некадашња перјаница Миловог судства Весна Меденица.
А омерту би да закључим могао да прекине један човјек, упућен у све тајне система тајне службе, Душко Марковић, ако буде хтио и ако буде смио.