Павле Ђуришић је би војвода кога ни смрт није могла ућуткати.
Кад поменемо име Павла Ђуришића, не можемо га свести на пуку историјску фусноту, како би хтјели разни писарчићи са Запада и домаћи мали издајници. Не, Павле је био и остао српски војвода, примјер чојства и јунаштва у временима кад се знало ко је ко и шта је чија кућа.
Он је носио пушку за крст часни и слободу златну, не за дневницу, већ за оно што му је било у крви и у аманет од предака остављено. Данас би многи да га поистовјете са сваким и свакчим, али народ зна – Павле је стајао тамо гдје је најтеже, бранио оно што је свето, и држао се као војвода, а не као слуга.
Није његова величина у томе што је био безгрешан, јер такви не постоје међу људима, већ у томе што је носио бреме једног тешког времена и остао вјеран своме српском народу. И кад су га сви издали, и кад су га непријатељи опколили, он је пао као јунак, а његово име наставило да живи, преносећи се са колена на колено, као опомена и као гориво за будуће генерације.
Зато нека знају они што данас преправљају историју: нећете избрисати Павла Ђуришића из народног памћења. Његово мјесто је уз војводе и устанике, уз највеће синове српског рода. Јер Павле није био само човјек свога времена – он је симбол једне борбе која траје и данас.