Црној Гори је потребна детитоизација
Црна Гора данас стоји пред историјским задатком.
Ријеч је о нужности раскида са политичком и институционалном матрицом наслеђеном из титоистичког периода, која је преживјела распад Југославије, промјену идеологија и формално увођење демократије. Управо зато питање детитоизације није идеолошка полемика, већ темељно питање изградње правне државе.
Основни проблем савременог црногорског политичког система није само дуготрајност једне власти, већ континуитет начина владања. Тај континуитет најјасније се испољио кроз доминацију Демократске партија социјалиста, која је, по оцјени бројних критичара, институционално преузела и адаптирала механизме политичке контроле карактеристичне за титоистички период — централизовану моћ, политички утицај на институције и снажан симболички ауторитет лидера.
У том контексту, Мило Ђукановић често се у јавном дискурсу описује као патер фамилијас таквог система — личност која не представља само политичког актера, већ персонификацију континуитета државне моћи изнад институционалних промјена. Без обзира на формалне политичке трансформације, симболички образац власти остао је снажно персонализован, што је једно од кључних обиљежја посттитоистичких система.
Правосуђе као огледало наслеђа
Наслеђе тог модела најосјетљивије се огледа у перцепцији правосуђа. У држави која је заиста раскинула са политичком контролом институција, повјерење у судство почива на увјерењу да је закон једнак за све, без обзира на статус, функцију или историјску позицију.
Међутим, у савременој политичкој полемици често се указује на примјере који, у очима критичара, симболизују супротно. Тако се судија Сузана Мугоша у дијелу јавности представља као фигура која персонификује институционални континуитет — не само правни, већ и политички — те као симбол послушности структурама власти које су обликовале систем током дуготрајне доминације ДПС-а и његовог титоистичког институционалног насљеђа.
Истовремено, случај Весна Братић у јавном дискурсу често се тумачи као доказ супротне позиције — као примјер појединца који, према интерпретацији њених политичких истомишљеника и дијела јавности, постаје жртва судског система који још није ослобођен наслеђене логике селективне правде. У тој интерпретацији, њен положај није само правно питање, већ симптом институционалне структуре која још функционише унутар старог обрасца моћи.
Кључни проблем није у појединачним случајевима, већ у обрасцу који ти случајеви симболички представљају. Када друштво константно тумачи институционалне одлуке кроз призму политичке припадности и историјског континуитета моћи, то значи да институције још нијесу стекле пуну аутономију у очима јавности.
А управо је повјерење а не само формална независност — суштински темељ правне државе.
Шта заиста значи детитоизација
Детитоизација не значи реваншизам, нити историјску ревизију. Она значи:
прекид институционалне зависности од политичких центара моћи,преиспитивање културе персонализоване власти, изградњу правосуђа које је независно не само у уставу, већ и у јавном увјерењу, прихватање да је држава систем правила, а не систем лојалности.
Свако друштво које није критички преиспитало механизме сопственог ауторитарног наслеђа осуђено је да га репродукује у новом облику. Црна Гора се данас управо са тим суочава — не са прошлошћу као историјском чињеницом, већ са прошлошћу као живим институционалним обрасцем.
Зато је детитоизација више од политичке идеје.
То је услов институционалне зрелости.
То је предуслов правне државе.