Одлука посланика ДПС-а Андрије Николића да поднесе оставку на мјесто предсједника Анкетног одбора управо у тренутку када је било извјесно да ће се пред тим тијелом појавити Мило Ђукановић није само лични политички потез. То је симбол једне много шире политичке појаве – упорног покушаја Демократске партије социјалиста да избјегне суочавање са сопственом политичком прошлошћу.
Анкетни одбор је требало да буде институционални механизам парламентарне контроле, мјесто гдје се постављају питања, траже одговори и гдје се политичка одговорност ставља под лупу јавности. Умјесто тога, његово функционисање је у једном тренутку постало огледало политичке психологије ДПС-а – странке која је деценијама владала, али и странке која и даље показује огроман страх од транспарентности.
Оставка Андрије Николића дошла је баш онда када је требало да се тестира кредибилитет читавог процеса. Није то био технички моменат, нити пука процедурална одлука. Био је то тренутак истине. Јер појављивање Мила Ђукановића пред анкетним одбором значило би да се по први пут, бар у институционалном оквиру, поставе питања која годинама висе над црногорском политиком: питања о систему власти, о одговорности, о мрежи политичког и економског утицаја која је грађена током три деценије.
Управо ту се открива суштина Николићевог потеза. Политичари који заиста вјерују у институције не напуштају позицију у тренутку када институција треба да покаже своју снагу. Они остају и бране њен интегритет. Оставка у тренутку када се појављује најмоћнији политички актер епохе ДПС-а не дјелује као принципијелан гест, већ као политичко склањање.
Андрија Николић тиме је практично одиграо улогу апологете континуитета политике коју ДПС покушава да очува. Тај континуитет се не огледа само у програмима или политичким паролама. Он се огледа у једном дубоко укоријењеном механизму одбране – механизму који се активира сваки пут када постоји ризик да се прошлост озбиљно преиспита.
ДПС је годинама градио политички систем у коме је моћ била концентрисана у уском кругу људи. У том систему Мило Ђукановић није био само лидер странке, већ централна политичка фигура читавог државног апарата. Одлуке су се доносиле у врху пирамиде, а политичка одговорност је често остајала магловита.
Зато је симболика његовог појављивања пред анкетним одбором била огромна. То није био обичан позив једном бившем предсједнику. То је био позив човјеку који је три деценије обликовао политичку реалност Црне Горе. Позив да се, макар и формално, одговори на питања која су годинама постављали новинари, аналитичари и опозиција.
И баш у том тренутку, када је институција требало да покаже да ли има снаге да постави та питања, предсједник одбора је одлучио да се повуче.
Такав потез неизбјежно отвара дилему: да ли је ријеч о личном политичком страху или о страначкој дисциплини? У оба случаја, резултат је исти – институција је ослабљена, а јавност је остала без одговора.
Ово није први пут да се у политичком животу Црне Горе дешава да институције постану колатерална штета страначких интереса. Али је посебно симптоматично када се то дешава у моменту када се говори о наводној демократизацији и реформама.
Јер ако се институције напуштају онда када постану незгодне, онда оне у суштини и не постоје. Оне постају само декор – политичка сценографија иза које се настављају старе праксе.
Одговорност за то није само на Андрији Николићу. Она лежи и на самом ДПС-у који ни након губитка власти није показао спремност за озбиљно преиспитивање сопствене политике. Умјесто самокритике, често се нуди одбрана прошлости. Умјесто дистанце од спорних политика, нуди се релативизација.
Мило Ђукановић је дуго био симбол те политике. За присталице – државник који је водио Црну Гору кроз историјске процесе. За критичаре – политичар чија је владавина оставила дубоке институционалне и политичке ожиљке.
Истина је, као и обично, сложенија. Али управо зато је било важно да постоји простор гдје се о тим питањима може говорити без политичке драматике и страначких парола.
Анкетни одбор је могао бити тај простор.
Одлука Андрије Николића да се повуче у том тренутку показује да дио политичке елите још није спреман на такав разговор. А без тог разговора, тешко је говорити о стварном политичком преображају.
Црна Гора не може градити будућност ако стално избјегава суочавање са прошлошћу. А управо је политичка храброст – она истинска, а не декларативна – оно што је данас најпотребније.
Јер демократија не почиње онда када је све удобно и сигурно. Она почиње онда када неко мора да постави непријатна питања и да на њих добије одговоре.
У овом случају, та прилика је пропуштена,због кукавичлука Миловог апологете Андрије Николића.