Политичка историја савремене Црне Горе тешко се може разумјети без темељне анализе дјеловања Демократске партије социјалиста (ДПС), странке која је више од три деценије представљала не само власт, већ и систем. Управо у том споју партије и државе лежи кључ за разумјевање феномена који се може назвати – институционализовани политички неморал.
I Партија као држава – држава као плијен
Основна карактеристика владавине ДПС-а била је постепена ерозија границе између јавног интереса и партијског интереса. Институције које су по уставном поретку требале бити независне — правосуђе, безбједносни сектор, регулаторна тијела и јавна предузећа — временом су постале продужена рука политичке структуре.
Кроз систем партијског запошљавања створен је модел политичке зависности грађана. Радно мјесто није било резултат компетенције, већ политичке лојалности. Тако је економска сигурност претворена у средство политичке контроле, а државни буџет у механизам одржавања власти.
Ова пракса није била случајна девијација, већ системски образац.
II Економија транзиције или транзиција пљачке
Период приватизације представља једно од најконтроверзнијих поглавља модерне црногорске историје. Под паролом транзиције ка тржишној економији, бројна стратешка предузећа промијенила су власнике под околностима које ни до данас нијесу добиле пуни институционални епилог.
Фабрике које су генерације градиле завршиле су у стечајевима, док су појединци блиски структурама власти постајали нова економска елита. Социјални трошак транзиције плаћали су радници, док је политичка корист остајала концентрисана у уском кругу моћи.
Тако је створена олигархијска економија зависна од политике, а не од тржишта.
III Афере као политички модел
Током година, јавност је свједочила низу афера које су, умјесто институционалног разрјешења, завршавале у зони политичког заборава. Карактеристично је да је готово свака афера имала исти образац:
- појављивање компромитујућих информација,
- краткотрајни медијски притисак,
- институционална пасивност,
- политичка амнезија.
Недостатак правоснажних епилога створио је опасан преседан — уверење да политичка одговорност не постоји. Управо ту се рађа политички неморал: не у појединачном скандалу, већ у систему који скандал апсорбује без посљедица.
IV Идентитетска политика као одбрана од одговорности
Када год би се отворила питања корупције или злоупотребе ресурса, јавни простор био је преусмјераван на идентитетске теме. Политичке кризе трансформисане су у националне или геополитичке сукобе, чиме се пажња јавности удаљавала од економских и правних питања.
Подјеле су постале политичка стратегија. Друштво је дијељено како би власт остала недјељива.
V Понашање у опозицији – наставак старих навика
Губитак власти није довео до суштинске политичке катарзе. Напротив, дио политичког дјеловања ДПС-а у опозиционом периоду показује континуитет реторике и метода из времена апсолутне доминације.
Умјесто конструктивне критике, често се прибјегава стратегији делегитимизације институција које више нијесу под њиховом контролом. Оно што је некада представљано као „стабилност система“, сада се описује као „угрожена држава“, што открива да је појам државе дуго био поистовјећен са појмом власти.
VI Политички неморал као насљеђе
Највећа посљедица дуготрајне владавине није само економска или институционална штета, већ културни образац политике. Створен је модел у којем се политика не доживљава као служба јавности, већ као средство контроле ресурса.
То је насљеђе које превазилази једну странку и постаје изазов цијелог друштва.
Закључак: Између прошлости и одговорности
Анатомија политичког неморала није прича о једној партији, већ о систему који је омогућио да власт траје дуже од институционалне контроле. Демократија се не мјери смјеном власти, већ способношћу друштва да утврди одговорност без обзира на политичку припадност.
Истинска транзиција Црне Горе почиње тек онда када политичка моћ престане бити заштита од закона, а постане обавеза пред грађанима.
Јер држава није плијен побједника, већ заједничка одговорност свих.