На први поглед, поређење Андрије Мандића и Франсоа Митерана дјелује као интелектуална провокација. Један је лидер српског политичког блока у малој, дубоко подијељеној држави; други је био предсједник Француске и један од архитеката савремене Европе. Ипак, управо у тој несразмјери лежи кључ за разумијевање Мандићевих политичких амбиција — и његових ограничења.
Мандић не жели да буде Митеран по идеологији, већ по историјској улози. Као што је Митеран оличавао коначан улазак француске љевице у институционалну власт након деценија маргиналности, тако Мандић себе види као човјека који је српску политичку вољу у Црној Гори извео из трајне опозиције и увео је у државни систем.
Он жели да буде симбол преокрета и помирења, политичар који ће након дугог периода конфликта затворити историјски круг и рећи да је вријеме ровова прошло. Управо ту се јавља митерановска логика: након побједе, потребно је смирити страсти и изградити државу.
За разлику од онога што му се често приписује, Мандић заиста жели помирење. Али помирење није помирење у којем једна страна све даје, а друга све задржава. Проблем настаје јер други политички актери у Црној Гори помирење виде искључиво као прихватање постојећег стања, без воље да се одговори на кључне српске захтјеве.
Ти захтјеви нису револуционарни, већ симболички и идентитетски:
тробојка као легитиман историјски симбол,
српски језик као равноправан и стварни језик већине грађана,
двoјно држављанство као начин да се прекину вјештачке подјеле унутар истог народа.
Одбијање да се о овим питањима уопште разговара чини Мандићеву помиритељску позицију политички ризичном. Јер помирење без минималног признања идентитета једне заједнице у пракси постаје асимилација, а Мандића доводи у позицију да учешћем у власти себе и дефинитивно делегитимише као српског политичког представника.
Овдје настаје кључна грешка у „митерановском“ приступу. Митеран је имао државу која је могла да издржи компромисе. Црна Гора ту државну зрелост још нема. У таквом амбијенту, инсистирање на помирењу без реалног одговора друге стране доводи до политичке празнине, јер српска друштвена и политичка база осјећа да уступци нису узвраћени, а противници не виде разлог да мијењају ставове.
Зато је за Мандића реалнији и одрживији концепт суживот, а не апстрактно помирење. Суживот не тражи љубав нити идеолошко јединство , тражи поштовање и јасне границе. Он признаје да подјеле постоје, али инсистира да оне не буду разлог за институционалну дискриминацију.
У том контексту, логичан потез је и повратак сарадње са званичним Београдом као политичка и историјска чињеница. Срби у Црној Гори не могу бити стабилан фактор ако су истовремено одсјечени од свог културног, економског и политичког центра.
Митеран је имао Берлин као партнера и ослонац у европској визији. Мандић има Београд — не као алтернативу Црној Гори, већ као нужан елемент уравнотежене регионалне политике и заштите интереса заједнице коју представља.
Највећа опасност за Мандића је вјера да се историјска улога може одиграти без реципроцитета. Митеран је помиривао јер је побиједио и јер је друга страна прихватила нову реалност. У Црној Гори та реалност још није у потпуности прихваћена.
Зато Мандић можда и не може бити „црногорски Митеран“. Он може бити нешто друго — политичар који ће одустати од илузије да ће га сви прихватити, и умјесто тога изградити стабилан суживот, јасну српску позицију и функционалну сарадњу са Београдом.
Мандић жели да буде Митеран јер жели да затвори историјски сукоб и уђе у фазу изградње државе. Његова грешка је што покушава да то уради у тренутку када друга страна још није спремна да призна ни основне чињенице идентитетске равноправности.
Док је Митеран градио поредак након борбе, Мандић још мора да осигура да борба не буде узалудна. А то се не постиже једностраним помирењем, већ реалним суживотом и чврстим политичким ослонцима, с тај ослонац је једино Београд.
Мишљења и ставови изнесени у рубрици колумне/политика нису нужно ставови портала 083