У политичкој клими савременог Балкана, гдје се појмови често расплињују у симболичким маглама, један термин је последњих година стекао статус дијагностичке категорије: „Вучићитис“. Иако не постоји ни у једном медицинском зборнику, он је у јавном дискурсу постао препознатљива као метафора за специфичан тип политичког и психолошког стања које захвата значајан дио опозиционог миљеа.
Ова појава није само политички феномен, она је парасоцијални, културни и, у својој суштини, дубоко социопатолошки процес. Управо је та шира, системска димензија оно што „вучићитис“ издваја од уобичајених облика политичког неслагања.
I. Симптоми: од рефлексне демонизације до тоталне фиксације
Основни симптом „вучићитиса“ јесте обузетост једним политичким актером до мјере која надмашује рационалну процјену. У тој обузетости израстају два комплементарна облика понашања:
- Рефлексна демонизација:
Његово име се претвара у тотални објаснилачки принцип — од економских података до временске прогнозе. Ако пада киша, крив је „он“. Ако не пада, опет је „он“. - Експресивна фиксација:
Ова група политичких актера ствара виртуелни свијет у којем се читав политички космос врти око једне личности. И парадоксално — што је дистанца од реалне моћи већа, то је фиксација јача.
Тако „вучићитис“ делује као културно-политичка опсесија у којој опозиција више не формулише алтернативу, већ искључиво негатив свега што власт чини, без аналитичности или нормалне политичке понуде.
II. Како је опозиција постала талац сопствене реторике
Иако се „вучићитис“ често представља као спољни одговор на наводни „ауторитаризам“, његови коријени леже у нечем знатно дубљем,
неспособност опозиције да артикулише сопствени идентитет.
Умјесто да изгради програм, опозиција је конструисала анти-Вучић причу, гдје све идеолошке и персоналне разлике нестају у једном заједничком именитељу а то производи следеће последице:
Парадокс да најгласнији критичари почињу да зависе од политичког опонента више него његови савезници;
Свођење политике на драматургију;
Искључење прагматичне анализе, што даље фрагментира опозициону сцену.
Овим процесом опозициони сегмент пада у стање инфериорности, које се одржава управо интензитетом напада на власт, као да је сама је ли критика довољна замјена за политички успјех, анусојех би био да макар неки од њих пребаце цензус.
III. Друштвена патологија или историјска нужност?
У будућности вјероватно ће историчари једног дана оцијенити да је „вучићитис“ био симптом дубљих психополитичких опозиционих напетости, односно непотпуне политичке еманципације ових политичких актера. Умјесто да се носе са са влашћу која ради на повећању плата и инфраструктури, дајући предлоге, многи су изабрали најлакши „политички“механизам,
персонализацију свега.
У том смислу, „вучићитис“ није само опозициона болест, то је структурни поремећај политичког простора у којем доминира политичка персонализација, а не институционализација. Болест цијелог опозиционог система се најлакше уочава на месту гдје је отпор најизраженији а то је у скупштини и дјелимично на улици.
Закључак: Излечење као политички избор
Као и већина социјалних обољења, „вучићитис“ нема спољашњи лијек. Он захтјева унутрашњу реформу опозиционог мишљења, способност да се превазиђе манична потреба за сталном антитезом.
Парадоксално, опозиција ће постати политички релевантна тек онда када престане да буде заробљеник сопственог антагонизма.
Излечење почиње онда када се схвати да је политички противник само актер, а да је политика у ствари систем.
А систем се не мења фиксацијама, већ идејама, које Вучић има а они на срећу Србије немају.