Отац и син против система: када је стручност постала пријетња власти
„Уморио сам се од овога, много пута сам помишљао да дигнем руке. Један једини мотив због којег не одустајем је да се нешто слично не би никоме догодило, нарочито у медицини. Мора се, кад-тад, истјерати правда“, ријечи су којима новинарка Монитора Косара К. Беговић почиње разговор са специјалистом нуклеарне медицине и предсједником Демократске српске странке др Ранком Кадићем.
Текст у Монитору завршава се реченицом која данас звучи као опомена и најава историјског понављања:
‼️ „Моја једина грешка је што сам се из Новог Сада, гдје сам учио и специјализовао, враћао у Црну Гору“, каже др Ранко Кадић. „Мој син, који је завршио медицину као одличан студент, неће поновити очеву грешку.“
Да има ко, над тим би се замислио.
Али евидентно је — као и отац, и Вук је одлучио да из Новог Сада, гдје се школовао и стекао љекарска и научна звања, поново дође на огњиште одакле су му претке, ако нису ликвидирали, онда протјерали људи књаза Данила, а његовог оца прогонио Мило Ђукановић.
Вук је, као и његов отац, посвећен родном крају. Као и отац, и он се вратио да помогне своме народу, и као отац, преживљава незахвалност, неправду и непринципијелност. Обојица свједоче издају. Данас, пред нашим очима, свједочимо прогон који врши Милојко Спајић преко својих министара Шимуна и Вуковића и небитних чланова Управног одбора Фонда — над још једним Кадићем.
Као и у случајевима његовог оца и предака, околина гледа и ћути. Али Кадићи нијесу од оних који ћутке трпе зулум.
Двије, три деценије дијеле двије сличне судбине — оца и сина, обојицу љекара, обојицу правдољубивих, и обојицу на нишану власти.
Др Ранко Кадић, први специјалиста нуклеарне медицине у Црној Гори, био је прогоњен, отпуштан и понижаван јер није хтио да пристане на партијску подобност. Упокојио се у марту 2014. године. Његов син, др Вук Кадић, данас директор Фонда за здравствено осигурање, суочава се са истим механизмима — покушајем незаконите смјене зато што је по старој уходаној пракси, користио услуге у здравственим установама у Србији, у интересу пацијената.
Иако раздвојени деценијама, случајеви Кадића повезани су невидљивом нити — борбом за струку, морал и истину, у систему који је очигледно алергичан на независне људе.
Др Ранко Кадић био је пионир нуклеарне медицине у Црној Гори. Његов рад у Клиничком центру и залагање за развој нуклеарне медицине били су од пресудног значаја за генерације љекара. Али, у држави гдје је подобност често важнија од знања, његово име постало је симбол прогоњеног стручњака.
Седам пута послат на принудни одмор, отпуштан, понижаван, и на крају — осуђен да плати судске трошкове онима који су га дискриминисали. Иако је имао подршку пацијената и бројних колега, систем је остао глув. Његове ријечи из 2009. године и данас звуче као опомена:
„Једини мотив што не одустајем је да се ово више никоме не понови.“
Ранко Кадић није тражио ништа осим достојанства и права на рад. Али, као и многи у Црној Гори, платио је цијену што није хтио да буде дио механизма ћутања и страха.
Двије деценије касније, његов син, др Вук Кадић, налази се у сличној ситуацији. Као директор Фонда за здравствено осигурање, покренуо је низ иницијатива које су имале за циљ побољшање здравствене заштите грађана.
Одлука са којом је омогућио пацијентима из Црне Горе да се лијече у болницама и клиникама гдје се, по струци и опреми, често спасавају животи који би у домаћим условима били изгубљени постала је повод за притиске и покушај смјене. Разлог је истовјетан као и у случају прогона његовог покојног оца. Срби, а нису кадрови ДПС или ПЕСа. Разлика је што се Ранко борио против ДПС, а његов син је био један од криваца што је ПЕС данас у позицији да одлучује о његовој професионалној судбини.
Они који не желе да се здравство Црне Горе ослања на стручност и међусобну сарадњу, већ на политичку контролу, поново су се ујединили — овога пута против његовог сина.
Случајеви Ранка и Вука Кадића показују континуитет једног истог феномена: државе која не подноси људе са кичмом. Без обзира на то која гарнитура је на власти — од књаза Данила, преко комуниста и Мила Ђукановића, до данашњег „европског“ премијера Милојка Спајића — механизми остају исти: административна освета, дискредитација, ћутање струке и колективна амнезија. Истина, под Данилом и комунистима Кадићи су плаћали “непослушност” животима. Мило и Милојко то нису радили.
„Знање није ничије власништво. Али код нас је опасно кад знање има човјек који није ничији“, говорио је својевремено др Ранко Кадић. Његова судбина као да је пророчанство које се сада остварује у животу његовог сина.
И док се др Вук Кадић данас бори да очува право грађана на здравствену заштиту и законито управљање Фондом, у његовом поступању нема ничег спорног — осим чињенице да није под контролом. Управо то је оно што систем најмање прашта.
Између Ранкове реченице „да се ово више никоме не понови“ и Вукове борбе за здравље пацијената, стало је четврт вијека црногорске стварности. Али ништа се није промијенило — ни однос власти према слободоумним људима, ни механизми притиска.
Кадићи су, изгледа, постали дијагноза једног друштва: друштва које систематски кажњава стручност, а награђује послушност.
Извор: ИН4С
Мог малог пријатеља су веома често називали Милојко.