Видим ових дана по друштвеним мрежама некакве „емотивне“ фотографије — дјевојка у хиџабу из Новог Пазара и момак са шајкачом, загрљени, под паролом некаквог новог „помирења“, „братства“ и „јединства“. И опет, као и педесетих година, исти рецепти, само у новој амбалажи.
Није проблем ни хиџаб ни шајкача. Проблем је кад се те двије ознаке користе као сценографија за неку унапријед режирану причу, гдје ће народ поново испасти наиван статиста у туђем театру. Јер, не грле се ту двоје младих из љубави или искреног поштовања — грле се симболи који треба да нам продају нови модел „грађанског“ човјека без коријена, без вјере, без памћења.
Тако се данас прави наводно модерна идила — са директивом да заборавимо ко смо и шта смо, да се одрекнемо својих обичаја, вјере и истине. Једино што се не смије заборавити јесте да увијек кад нам нуде „ново братство и јединство“, неко иза завјесе се смије рачунајући да ћемо насјести на стари трик Јосипа Броза Тита.
Није нас спасило оно старо, неће ни ово ново. Народ који се поноси својом вјером, који зна своју историју, не треба маркетиншке пројекте да би научио да поштује другога. Али нека нам не глуме љубав они који би сутра први забранили крст или шајкачу у име неке „толеранције“.
То није братство с ни јединство, то је подвала упакована у неку нову неокомунистичку амбалажу.
Спасоје Томић
Među ovim pješacima vjerovatno ima i onaj što je ispred fakulteta u Novom Pazaru psovao srpsku majku. Toliko o bratstvu I jedinstvu.
Шајкача без кокарде , хиџаб који не покрива лице ..