Пише, Спасоје Томић
У савременим кретањима на политичкој сцени Црне Горе постаје немогуће игнорисати чињеницу да се током последње три деценије развио јасан и агресиван дискурс који има сва обиљежја неоусташтва у цивилу, са јасно декларисаним антисрпским програмом, историјским ревизионизмом, дискриминацијом и надасве на систематском оспоравању културно-историјског српског наслеђа, темеља државности Црне Горе.
У том контексту, фигуре као што су Мило Ђукановић, Ранко Кривокапић и Никола Ђурашковић — сваки у својој генерацији и политичком миљеу — представљају само политичке актере и извођаче једне дубље идеолошке концепције Славка Перовића.
Антисрпска матрица настала је у интелектуалној радионици Перовића, идеолога, организационог архитекте и „отац“ савременог антисрпског и неоусташког дискурса у Црној Гори. Перовић није био само политички лидер. Он је први артикулисао програмски, медијски и интелектуално засновану стратегију „новоцрногорства“ — чији је централни задатак био раздвајање Црне Горе од српског идентитета, декомпозиција историјског континуитета Петровића, и институционално маргинализовање Српске православне цркве (СПЦ), све упаковано под плаштом неког наводног „европског пројекта“.
Иако нису први који су артикулисали антисрпску политику (имамо Дрљевића и Штедимлију), Перовић је први који је јасно теоријски заокружио антисрпски политички програм у Црној Гори. Зато је он идеолошки отац каснијих варијанти, које су Ђукановић, Кривокапић и Ђурашковић само политички имплементирали.
Његошева капела представља кључно жариште ове идеолошке матрице. За разлику од маузолеја, она је симбол црквеног и националног континуитета, српске духовне вертикале Петровића и темељ историјске Црне Горе. За Перовића и његове следбенике капела није архитектонски проблем — она је антитеза њиховом „новом идентитету“, новочовеку који се не гради на историји, традицији и духовности, већ на оданости држави и државном апарату као златном телету. Перовић је први уочио да је немогуће изградити антисрпску идеологију ако Његошева духовна вертикала остане жива. Његош смета, јер подсећа на српство.
Рушење Његошеве капеле 1972. није било спонтано. То је био планирани државни пројекат, документован у архивима Савезног извршног вијећа СФРЈ, Републичког извршног савјета СР Црне Горе и Републичког завода за заштиту споменика културе.
Политбиро и Савет за културу (1969–1970):
Записници показују да је „пожељно да се гробни објекат реконструише у духу тековина социјалистичког друштва“. То је био евфемизам за уклањање капеле као остатка клерикалне прошлости и изградњу „модерног маузолеја“.
Републички извршни савет (1970–1971):
Службена кореспонденција тражила је „оперативно обезбеђење терена“, „контролу кретања лица“ и „спречавање окупљања грађана“, што показује да се власт плашила народног отпора.
Митрополија црногорско-приморска:
Документи показују писма митрополита Данила Дајковића упућена републичким органима, у којима се истиче: „Светиња на Ловћену није само гроб нашег владике, него завјет свега народа. Њено рушење било би историјски гријех.“
Одговор власти био је хладан: митрополит је упозорен да „не шири непотребне тензије у друштву“.
Преко 3.000 потписа прикупљених у Катунској нахији против рушења капеле игнорисано је, а професори са универзитета у Београду и Сарајеву упућивали су писма Савезној скупштини. Извештај СУП-а наводи да „одређени део становништва шири реакционарне идеје о очувању капеле“.
Радове је спроводила војна јединица ЈНА уз полицијску подршку, што показује страх власти од народног отпора.
Ставови рецимо Јеврема Брковића истичу да је капела „сметња развоју нове црногорске свијести“. Истом линијом наставља Перовић деведесетих година крећући и у идеолошко рушење капеле.
Данашњи политички актери нису нови. Ђукановић, Кривокапић и Ђурашковић су само највидљивији политички извођачи исте идеолошке матрице.
Ђукановић дакле институционализује Перовићев дискурс и врши најдоследније гушење српског културног наслеђа, медијски прогони противнике , и чак иде у покушај стварања парацркве (ЦПЦ).
Кривокапић је дипломатска верзија екстремизма, портпарол неоусташтва који „европеизацијом“ покушава да замаскира антисрпски програм.
Ђурашковићје теренска експозитура и политичка карикатура на Цетињу и спроводи оно што је Перовић теоријски формулисао, а Ђукановић институционално цементирао.
Савремени отпор обнови капеле чак и код оних који се формално дистанцирају од Перовића јесте директни продукт антисрпске доктрине коју је он поставио.
Савремено неоусташтво у Црној Гори није случајно. То је систем, идеолошки заокружен, политички имплементиран и медијски упакован.
Славко Перовић остаје његов интелектуални архитекта, а Ђукановић, Кривокапић и Ђурашковић његови највидљивији политички извођачи.
Отпор обнови Његошеве капеле није локална политика; то је идеолошки, дубоко антисрпски, историјско-ревизионистички и духовно деструктиван чин.
Перовић је идеолошки отац, а тројица његових наследника — политички извођачи модерног неоусташког дискурса у Црној Гори. Рушење капеле 1972. године остаје први чин историјског и институционалног пројекта који они настављају.