Пише, Спасоје Томић
У последње вријеме, у дијелу јавности, па чак и међу појединим навијачким групама, јавља се тенденција да се четнички покрет Драже Михаиловића у Другом свјетском рату изједначи са усташким покретом Анте Павелића. Такав закључак није само научно неодржив, него представља и свједочанство опште историјске неписмености која се у нашу јавну сферу увукла као политичка демагогија, а не као резултат озбиљног истраживања.
Идеолошке основе, два неспојива концепта
Усташки покрет је од свог оснивања био заснован на расним законима, шовинизму и антисрпству и планској елиминацији читавих народа — Срба, Јевреја и Рома. Та идеологија није била никаква епизода него њена суштина. Она је произвела логоре као што су Јасеновац, Јадовно и Паг , мјеста чије само помињање стоји као подсјетник на злочин највећег обима на Балкану у 20. вијеку.
Четнички покрет, са друге стране, био је формално и суштински монархистички и југословенски, са идејом обнове државности Краљевине Југославије. Сви прворазредни историјски извори, од докумената савезника до архивских материјала саме ЈВуО показују да је доминантна оријентација била антифашистичка, са јасно формулисаним циљем борбе против окупације.
Контекст рата и комплексност четничке стратегије
На терену окупиране Југославије 1941–1945. године постојала је мрежа сложених политичких, војних и етничких односа. Четници су, у појединим фазама, прибјегавали тактичким договорима са италијанским или њемачким јединицама, што историографија наводи као контроверзну али не и јединствену праксу јер такве примјере налазимо и код Француског отпора, Пољске Армије Крајове и других формација. Научни приступ јасно разликује локалне тактичке аранжмане од идеолошке сарадње, која је код усташког режима била системска и фундаментална.
Дакле имамо јасну разлику између:
- Системског, државног геноцида (који је спроводила НДХ),
- Појединачних, локализованих злочина (који јесу постојали у оквиру и партизанског и четничког покрета).
Изједначавање ова два феномена представља елементарно непознавање историје.
Геноцид је институционални и плански злочин, а не збир локалних инцидената. Стога тврдња о равноправности ова два покрета представља политички конструкт.
Данашње изједначавање четника и усташа проистиче из потребе да се све историјске појаве испеглају на начин који одговара неокомунистима,. То је метод којим се жели релативизовати усташки геноцид над Србима а истовремено и уклонити историјски легитимитет националног четничког отпора Њемачкој окупацији.
На крају. Историјска истина не зависи од политичких парола, нити од поклича са трибина. Историја је јасна:
– усташки покрет био је тоталитарни, геноцидни режим,
– четнички покрет био је монархистички покрет отпора са сложеном и контроверзном војно-политичком стратегијом, али са антифашистичком идејном платформом.
Изједначити то двоје је идеолошка потреба дијела савремених актера који би да историју обликују по мјери тренутних политичких интереса.
„Кад изгубиш осјећај за разлику између џелата и жртве, онда си изгубио и компас који ти казује ко је ко и шта је шта у овоме нашем балканском метежу.“- Спасоје Томић