Постоје људи који воде дијалог и они који воде цјевовод. Мујовић, по свему судећи, припада овој другој, далеко дисциплинованијој школи. Код њега се не расправља — код њега се спроводи. Ако нешто негдје цури, то је демократија. Колектор је, хвала на питању, стабилан.
У Ботуну се, ето, дигла галама. Грађани нешто питају, сумњају, гласају, чак се и усуђују да буду против. Али ко још у озбиљном систему обраћа пажњу на такве ситнице? Референдум је лијеп украс, као трака на отварању градилишта — пресјече се и настави по плану.
Мујовић зна да Европа не воли непослушне. Европа воли папире, студије, извјештаје и тишину на терену. А Ботун? Ботун је, изгледа, идеална локација: довољно близу да све заврши код њега, и довољно далеко да се не чује кад негодује. Савршен баланс модерне управе.
Кажу мјештани да се плаше за здравље, за земљу, за будућност. Али страх је неевропски, а питања су ретроградна. Напредак не пита — напредак се уграђује. Ко не разумије, разумијеће кад се навикне. А ко се не навикне, имаће прилику да се навикне још дуго.
Посебна је умјетност убјеђивати људе да је све у њихову корист, док им објашњаваш да се ништа не може промијенити. „Нема алтернативе“ је, у том смислу, најљепша реченица било које власти. Звучи технички, а значи: одлука је већ донесена.
Мујовићу команданте,
ти не управљаш пројектом — ти управљаш поруком. Поруком да је систем јачи од воље, да су цијеви важније од гласова и да се сваки отпор, кад-тад, може каналисати.
И док колектори стоје у строју, затегнути и спремни да служе, остаје само једно питање: кад сви они салутирају команданту — ко ће на крају поздравити грађане? Или је то већ изван пројектне документације.