Сјај друштвених мрежа је савршен. Министарка просвјете, Анђела Јакшић-Стојановић, објављује фотографије реновираних школа, представљајући их као своје велико достигнуће. Сјај, међутим, не траје дуго.

Испод фотографија је празнина – недовршене реформе, празна обећања и афере које потресају образовни систем Црне Горе. И тако, док јавност гледа слике на Фејсбуку, суштина се губи у сјенци сумњивих уговора, политичких обрачуна и манипулације институцијама.

Студентски дом или хотел за јавне паре? Корупција у најбољем издању

Афера „Студентски дом“ је класика црногорског начина „радa“. Узмете јавни новац, подигнете цијену више него дупло и представите то као рјешење за студенте. План набавке предвиђао је 2,9 милиона евра. Јавља се само један понуђач – Челебић Сити – и понуда скаче на 6,3 милиона евра. Уговор се потписује, иако је рјешење већ тада било контроверзно.

Али то није све. Објекат који је министарка планирала да купи није био студентски дом – већ хотел. Да би се хотел претворио у студентски дом, било је потребно додатних 150.000 до 200.000 евра за адаптацију. Још један рачун који би платила држава, уз већ нејасно оправдано повећање цијене куповине.

Гдје је проблем? Хотел, који је требало да постане студентски дом, налази се у близини приватног Универзитета Доња Горица, чији су власници повезани са структурама ДПС-а. Случајност? Наравно да не. Дом би прије свега користио студентима тог универзитета, док су државни универзитети удаљени километрима. И онда се министарка – која је, гле чуда, професор на том приватном универзитету – појави као велика заштитница студентских интереса.

Све је, наравно, било савршено осмишљено. Док се јавност није побунила. Након негативног мишљења Заштитнице имовинско-правних интереса, уговор се формално раскида, али то не значи да је посао пропао. Држава наставља да плаћа закуп – 61.000 евра за два мјесеца. Ако већ не могу купити, могу барем плаћати – новцем грађана.

Ова афера, иако шокантна, уопште није нова. Историја политике у Црној Гори препуна је примјера гдје се државна каса користи као банкомат за подобне. Само што се сада, чини се, више нико не труди ни да сакрије траг.

Проблеми образовања? Само ако су фотогенични

Док су новинске странице препуне прича о милионским аферама, наставници се боре са основним изазовима. Претрпане школе, недостатак наставних средстава и катастрофални услови рада. Умјесто да се бави овим питањима, министарка се бави самопромоцијом.

А како то изгледа у пракси? Врло једноставно. Узме се нешто што је одавно у плану јавних набавки – редовна реновирања школа, санација објеката, замјена инвентара – и представи се као лична иницијатива министарке. Оно што је већ у буџету, што су претходне владе испланирале, сада постаје „велики подухват” нове министарке.

Виша правна савјетница у Центру за грађанско образовање, Снежана Калуђеровић, јасно упозорава: „Образовање није фокусирано на ученика, учење и наставу, већ на јачање партијских структура.“ Дакле, суштина је једноставна – школство није ресурс за дјецу, већ за партије. А министарка? Она фотографије на друштвеним мрежама користи као доказ да „реформе иду“.

Иду, али куда?

Манипулација јавности: Притисци, наметање пресуда и игнорисање процедура

Када већ нема реалних резултата, преостало је да се ситуација контролише притиском и манипулацијом јавног мњења. На то јасно указује и Мишљење Заштитника људских права и слобода, које се односи на начин на који је министарка приступила случају разрјешења једне директорке школе, а који отвара озбиљна питања злоупотребе институционалне моћи.

У овом мишљењу, Заштитник истиче да је министарка директно прекршила принцип презумпције невиности када је говорила о исходу поступка који није био окончан, „наговјештавајући шта ће се десити, без претходно завршеног поступка Просвјетне инспекције“.

Другим ријечима – јавности се сервирају готове пресуде прије него што су поступци и вођени.

Луција Аџић: Ордење за политичке обрачуне

Кад министарка нема визију, појављује се особа попут Луције Аџић. Њен мандат је истекао, али је министарка задржава као кључног човјека за обрачун са неистомишљеницима. Умјесто да се бави реформом система, Аџић игра улогу политичког инструмента, „чистећи“ све који критикују или разоткривају злоупотребе.

Сваки директор или наставник који се усуди рећи нешто против – наћи ће се под лупом „ревизија“. А ове ревизије нису ништа друго до политичке одмазде. У суштини, министаркин кабинет не постоји да би штитио образовање, већ да би штитио систем у којем критика значи пријетњу.

Фејсбук реформе и стварност

Док министри у нормалним земљама проводе дане у кабинетима, бавећи се сложеним проблемима, наша министарка трчи од школе до школе са фотографом. Али шта остаје иза слика? Једна велика нула. Афера „Студентски дом“ доказује да су стварни приоритети далеко од интереса грађана. Све што не изгледа добро на Фејсбуку – не постоји.

Питање за јавност: Гдје је граница?

Колико пута ће јавност дозволити да скандали прођу без одговорности? Да ли је нормално да се министарка просвјете више бави обрачуном са критичарима него ученицима и наставницима? Ово питање ИН4С поставља у континуитету.

Ако на ова питања остане тишина, министарка ће наставити са фотографисањем, а образовање ће остати само празна реченица у њеним саопштењима.