Хапшење Милутина Симовића није доказ да држава функционише. То је доказ да се држава плаши. Не закона, не јавности, већ, једног имена.
Јер ако је проблем Црне Горе Милутин Симовић и његова репрезентација од 5.000 еура, онда је ова земља или дубоко инфантилна или свјесно неискрена. Симовић није ни узрок, ни механизам, ни врх. Он је статиста у представи која траје тридесет година и у којој се све одвијало по једном принципу: моћ горе, одговорност доље.
Име тог принципа је Мило Ђукановић.
Све што се у овој држави називало „афера“, „контроверза“ или „политички напад“, имало је заједнички именилац а то је власт концентрисану у једном центру, недодирљиву, самодовољну и трајну. Дуван, банке, приватизације, офшор фирме, породични бизниси, партијска држава, ништа од тога није било случајно. То је био модел управљања.
Наравно, и за репрезентацију од 5000€ треба хапсити, нико то и не спори, али се ради о томе да наше тужилаштво мора да има ПРИНЦИП! Принцип ХИЈЕРАРХИЈЕ КОРУПЦИЈЕ!
Него да наставим, у моделу државе Мила Ђукановића, министри су били потрошна роба, директори извршиоци, а институције декор. Одговорност никада није ишла навише. И зато је хапшење Симовића логично, систем увијек кажњава оне које може, никада оне због којих постоји.
Говорити о борби против корупције без процесуирања Мила Ђукановића није лицемјерје, то је фарса, за лаковјерне . То значи тражити узрок пожара у трошној кући не у инсталацијама него у кутији шибица која је стајала на столу. Значи, треба вјежбати правду на онима који више не значе ништа, који су били и остали мали, док велики вођа, референдумски гуру и понтифекс максимус ДПС-а остаје нетакнут.
Мило Ђукановић није био грешка система. Он је био систем. Политички хегемон, арбитар, крајња инстанца. У земљи у којој се ништа значајно није могло десити без његове политичке воље, немогуће је тврдити да се системска корупција дешавала без његове одговорности, ако не кривичне, онда свакако политичке и моралне.
Зато је свака прича о „реформисаном тужилаштву“ и „недодирљивост више не постоји“ празна докле год се не постави једно једино питање: зашто Мило Ђукановић није ни предмет озбиљне истраге? Врло озбиљне истраге!
Одговор је једноставан и бојим се поражавајући!
Држава још није смогла снаге да се одвоји од сопственог творца. Јер мит о недодирљивом вођи и даље живи у институцијама, у страху, у навици у послушности.
Све док је тако, сва хапшења су симболичка с сви поступци козметички. Хапси се оно што је потрошено да би се сачувало оно што је суштинско.
Милутин Симовић је ухапшен јер је замјенљив.
Мило Ђукановић није ни позван јер је био незамјенљив а сада је изгледа недодирљив.
То је континуитет дјеловања што би рекао један политичар из ЦГ по систему ухвати, пољуби и пусти.
И док год се тај континуитет не прекине, Црна Гора неће бити држава закона, већ држава страха од истине. Неће бити правна заједница, већ постскриптум једног режима.
Држава је ухапсила мрвице, док се главни пекар и даље шепури без страха.
Архитекта свега лошег у Црној Гори и даље стоји чврсто на својим политичким ногама, нетакнут, необухваћен, недодирљив.
То није крај корупције.
То је њен трик, трик који нам неко из тужилаштва свјесно или несвјесно изводи!