Пише: Спасоје Томић
У савременој црногорској политичкој теорији ријетко се дешава да се једно питање урбане гастрономије уздигне на ниво државничког достигнућа. Ипак, захваљујући политичкој проницљивости и личном примјеру предсједника државе Јакова Милатовића, свједочимо настанку нове доктрине – доктрине превентивне елиминације мириса као пријетње уставном поретку.
Одлука да се у згради у којој станује шеф државе не дозволи отварање ресторана брзе хране, под изговором саобраћајне оптерећености и непостојећих вентилационих сагласности, представља риједак примјер синергије личног комфора и институционалне моћи. У академским круговима, овај феномен већ се може назвати „резиденцијални суверенизам“ – стање у којем је мир предсједничког дома изнад тржишта, закона и здраве конкуренције.
Посебно фасцинира аргументација надлежног секретаријата, који се позива на „бездједоносне процјене“, као да су похована крилца у стању да дестабилизују градски саобраћај, а можда и саме темеље демократије. Јер, није мала ствар када се у близини предсједничког стана појави мирис који не потиче из кухиње државне политике.
У том смислу, Јаков Милатовић је остварио оно што многи прије њега нијесу – први политички успјех који се може измјерити не у гласовима, реформама или међународним иницијативама, већ у броју спријечених пржених пилића по квадратном метру предсједничког мира.
Ако је судити по овом преседану, Црна Гора улази у нову фазу институционалног развоја, гдје ће убудуће кључна политичка питања гласити:
– Да ли је бука прегласна?
– Да ли је мирис превише народски?
– И, најважније, да ли је објекат довољно удаљен од предсједниковог стана?
У закључку, остаје да се констатује: док грађани чекају пораст плата и пензија, предсједник је макар осигурао да се историја Црне Горе не пише уз мирис брзе хране. А и то је, у овим околностима, нека врста континуитета.