Изјава премијера Милаоја Спајића да је спреман да дозволи изградњу миграционог кампа у Црној Гори у замјену за западне инвестиције у инфраструктуру у висини од 10 милијарди евра представља један од најопаснијих и најнеодговорнијих политичких предлога у новијој историји наше државе.
На први поглед, Спајић ову идеју представља као прагматично решење — као наводно „партнерство“ у којем Црна Гора добија путеве, болнице и фабрике, а Европа решава своје миграционе проблеме. Али иза те фасаде модерности и инвестиција крије се дубоко понижавајући и ризичан пројекат који би од наше државе направио ограђени логор за туђе проблеме, а од нашег народа — чуваре туђих граница.
Да ли је 10 милијарди вриједно националне безбједности, друштвеног мира и идентитетског опстанка? Миграциони камп оваквих размјера нужно би довео до демографске нестабилности, безбједносних ризика и дубоких социјалних подјела. Историјски гледано, сваки покушај премјештања маса становништва у мале земље попут Црне Горе завршавао се кризама и сукобима. Премијер или то не разумије или свјесно жртвује интересе грађана ради западног интереса оличених у ослобађању њихових држава које пате дужи низ година од мигрантске кризе која је у задњим годинама ескалирала насиљем на улицама, како од стране миграната тако и од оних који их више не желе у својој земљи.
Спајићев модел политике — у којем се национални интереси подређују туђим геополитичким агендама уз обећање економских „милостиња“ — представља класичан примјер неоколонијалне зависности. Инвестиције су свакако потребне, али не по цијену претварања државе у европску периферију за задржавање миграната.
Црна Гора мора остати господар своје територије и свог друштвеног ткива. Ниједна милијарда не може купити достојанство народа, нити се мир може сачувати ако се у темеље државе уграђује експлозив туђих интереса.
Умјесто служења као експериментални простор за европске миграционе пројекте, Црна Гора треба да гради своју економску стратегију на сопственим потенцијалима — а не на продаји безбједности и идентитета.