Занимљиво је да је књижевник о чијим је књижевним радовима објављено много мање текстова и анализа него о једном мом статусу на ФБ отворио интересантну дилему у својој колумни – наиме, за разлику од свих осталих он ме је оптужио да поштујем традиције комунизма.
Ја сам све вријеме мислио да су за њих комунисти позитивни ликови.
Потом је Марка Краљевића претворио у Сизифа у односу на кога има само једну разлику – борбу и провокацију.
Осим што поштујем традиције комунизма оптужује ме и да сам дио исте традиције као Марко Краљевић.
Замислите открића вајног књижевника – један Србин је дио исте традиције као и епски јунак Марко Краљевић.
Наравно у читавој тој анализи изостаје разматрање тога ко су они који Марку Краљевићу желе да „газе орање“.
Разумијем да они о себи не могу да говоре јер је јасно да су узевши овај примјер из наше епске поезије прецизно одабрали стране између Марка Краљевића и оних који му „газе орање“. Тачније између нашег народа и његових непријатеља.
У коријењу нашег народног постојања и трајања они су нашли и моје и своје мјесто.
Једино то овог писца успјешно брани од констатације да је потпуно залутао у књижевност.
Али га од чињенице да пати од недостатка елементарне логике мало шта може одбранити.
У сваком случају у овом свом сврставању и он је стао међу оне којима није важна чињеница да сам ја добио стварне пријетње по своју и безбједност своје породице.
Дакле у њиховом симулакруму мјеста без кривице за нас који долазимо из једног корпуса нема.
