Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ’јездо вије:
овдје му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.
Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Читавом српском народу, грађанима Србије и њеном руководству срећан Дан државности Србије у ком се сјећамо подизања Првог српског устанка и доношења Сретењског устава 1835. године. Први српски устанак као преломни догађај у борби за слободу и Сретењски устав који је предвиђао укидање ропства и феудализма представљају суштину свих борби вођених за слободу на овим просторима.
Његошеви стихови, којима је он своје најзначајније дјело посветио Карађорђу, устаничком вожду, ставивши на његову главу Горски вијенац, говоре о нераскидивој везаности Србије и Црне Горе у чему је Његош видио оваплоћење борби за слободу које су се вјековима водиле на овом тлу. Они су залог дубљем и смисленијем заједништву од политичког, билатералног и дипломатског.
220 година од Првог српског устава обиљежавамо уз сјећање на бројне устаничке прваке и војводе који су поријекло водили из данашњег никшићког краја, никшићког племена, Пиве, Дробњака, попут Јакова и Матеје Ненадовића, Петра Тодоровића Добрњца, Младена Миловановића, Лазара Арсенијевића, Мелентија Никшића, каснијег реформатора српског језика Вука Караџића, Стојана Чупића и многих других… Мени посебну част чини што је мој предак Ђуро Милутиновић Ковачевић, слијепи гуслар и један од Вукових пјевача, носио у гуслама преписку између Светог Петра Цетињског и Карађорђа.
