Пише: Спасоје Томић
Историја је, нарочито на овим нашим вјетрометинама, пречесто била слушкиња политичких тренутака, а веома ријетко огледало истине. У том насилном прекрајању прошлости, гдје се ситне зађевице уздижу на велики ниво, лик и дјело Марка Даковића, најистакнутијег Никшићанина своје епохе, остали су заробљени у чељустима идеолошког заборава.
Данас је вријеме да се запитамо, зашто Никшић нема споменик човјеку који је био синоним за слободарску мисао, уједињење и бескомпромисну борбу против апсолутизма, јер Марко Даковић није био само политичар, он је био идеја.
Рођен 1880. године у Грахову код Никшића, том историјском стратишту и колијевци јунака, он је у генима носио онај непокорни дух Црне Горе који није трпио ни туђинске ланце ни домаћу самовољу. Као вођа Младе Црне Горе и централна фигура борбе за народна права, он је у крутој хијерархији тадашње књажевине и краљевине уносио дух модерне демократије.
Његов академски профил, исклесан на правним наукама у Београду, служио је као оруђе за ослобађање народне енергије, а не за лично богаћење. Док су други бројали чинове и одликовања по дворовима, Даковић је бројао дане у изгнанству и борби, вођен непоколебљивим идеалом, српским уједињењем и слободом.
Покуша тадашњих власти да га окаљају у тзв Бомбашкој афери, био је неуспјешан , иако су га дворски историчари деценијама сликали црним бојама, у суштини сва његова борба је била вапај за уставношћу и ограничавањем самовлашћа.
Даковић је вјеровао да Црна Гора своју пуну снагу може остварити само као дио веће, моћније српске цјелине, гдје закон стоји изнад господара. За њега уједињење 1918. године није било „окупација“, како то данашњи „неовисни“ историчари воле да кажу, већ природно ушће свих потока народне крви и жртве у једно велико море слободе.
Његова доследност није посустала ни пред смртном опасношћу, а његов крај био је једнако трагичан и велик као и његов живот. Као министар у влади која је одбила капитулацију пред Трећим рајхом, Марко Даковић је 16. априла 1941. године последњи пут погледао свој Никшић са аеродрома на Капином Пољу. У вртлогу Априлског рата, авион којим се евакуисао оборен је изнад Грчке, у близини Крфа. Тамо гдје је српска војска некада васкрсла, Марко Даковић је окончао свој земаљски пут. Страдао је у пламену срушене летјелице, не напуштајући дужност ни у тренутку општег расула. Изгорио је за државу коју је градио, оставши вјеран заклетви да се слобода и част не продају.
Подизање споменика Марку Даковићу у његовом родном Никшићу није само чин исправљања историјске неправде, то је акт националног и грађанског достојанства. Никшић, град који је кроз историју био бедем српства, дугује свом великану обиљежје које ће будућим генерацијама говорити о времену када су идеали били већи од живота.
Споменик Даковићу био би симбол отпора свакој тиранији како оној некадашњој домаћој, тако и овој идеолошкој коју је наметала прво комунистичка а затим и власт ДПС-а са својим сателитима а све под лажном мантром наводних „цивилизацијских вриједности“.
Академски гледано, Даковић је био претеча модерне политичке мисли у Црној Гори.
Ако Никшић може да чува сјећања на разне идеолошке комесаре и пролазне политичке фигуре, онда мора наћи мјеста за човјека који је цјелокупан свој живот подредио борби за слободу, демократију и уставност, не тражећи ништа заузврат.
На крају, споменик Марку Даковићу не би био само бронзана фигура усред Оногошта. То би био путоказ. Док се данас покушава затријети сваки траг заједништва и док се истина прогони из школских уџбеника, лик Марка Даковића би нас подсјећао да је Никшић одувијек рађао људе који гледају даље од Требјесе и осјећају шире од катастарских парцела.
Вријеме је да се Марко врати кући, међу своје Никшићане.
Споменик Марку Даковићу је обавеза наше генерације према истини, Црној Гори, Српству и Никшићу.