Као рођена Пљевљанка, не могу и не желим да говорим о стању у Пљевљима хладно, административно и без емоција. Јер Пљевља нису статистика, нису број у извјештајима и нијесу колатерална штета – Пљевља су људи, породице и животи који се деценијама свјесно угрожавају.
Загађење у Пљевљима, изазвано дугогодишњим радом Термоелектране Пљевља и потпуним изостанком одговорности надлежних институција, данас представља директну пријетњу здрављу и опстанку мог града. Ово више није питање политике, већ питање елементарног права на живот.
Генерације Пљевљака поднијеле су највећу жртву како би се Црна Гора снабдијевала енергијом. Цијела насеља су нестајала, људи су напуштали своја огњишта, а заузврат су добили ваздух који се не може дисати, страх за здравље своје дјеце и осјећај да су остављени сами. То није развој – то је неправда.
Годинама слушамо обећања, стратегије и планове који се никада нијесу остварили. Када су грађани дизали глас, били су омаловажавани, сведени на „проблем који треба трпјети“ и често изложени притисцима због страха за егзистенцију. Данас, оно што се у Пљевљима највише осјећа није само загађење, већ страх и огорченост.
Као неко ко је из Пљеваља отишао не зато што је желио, већ зато што је морао, знам колико боли када се свом граду враћате са осјећајем да му се системски ускраћује право на будућност. Не смијемо пристати на то да Пљевља буду жртвована зарад туђе комоције и политичког нерада.
Слободна Црна Гора јасно поручује: Пљевља више немају времена за нова обећања. Захтијевамо хитне и конкретне мјере, пуну одговорност надлежних и јасну поруку да су животи Пљевљака једнако вриједни као животи свих грађана Црне Горе.
Ово није вапај, већ упозорење. Пљевља траже правду, а не сажаљење.
Јелена Лучић
Чланица Предсједништва Слободне Црне Горе