Пише: Спасоје Томић
Хапшење Предрага Бошковића је симболични почетак краја једне антисрпске епохе у којој су бахатост, издаја и антисрпски наратив постали државни програм. Тај човјек, који је годинама дефиловао политичком сценом као поносни „официр“ Мила Ђукановића, сада се буди у ћелији без ордења и заставица, окружен хладним затворским зидовима.
Али, да се не заваравамо, није пао систем, пао је само Предраг Бошковић. Милов систем још стоји, само је сада замаскиран и има ново лице. Док се Мило шета улицама Подгорице и држи предавања о „европским вриједностима“, његови људи, дубоко укоријењени по институцијама, настављају да чувају његову мрежу, мрежу бескрупулозности која мора бити срушена.
Бошковић је био војник тог режима, један од оних који су, у име „државности“, ударали на Цркву, на српски народ, на свако српско име и презиме у овој земљи. Када је требало, Милу је служио као штит, сада када више није потребан, постао је терет. Тако завршава сваки онај који своју судбину веже за Мила Ђукановића.
И зато, ово хапшење није баш неки превелики тријумф.Јер све док се не отвори питање Миловог наслеђа — политичког, финансијског , мафијашког, криминалног и моралног, не можемо говорити о правди и о томе да је Црна Гора постала слободна . Јер шта нам вриједи што су лисице на рукама Предрага Бошковића, ако те исте лисице не видимо на рукама Мила Ђукановића
Дакле, док год мафијашка сјенка Мила Ђукановића пада на институције, на судове и медије, биће хапшења, али не и катарзе која је потребна Црној Гори као хлеб насушни сиромаху. А Црна Гора заслужује катарзу. Заслужује да се ослободи и страха и мита да је Мило недодирљив. Није!
И зато на крају, није довољно само све похапсити, мора се спровести реваншизам према свим оним структурама које су Ђукановића држале на власти и које га на нашу велику жалост још држе и на слободи!