Још једном смо добили живу лекцију како изгледа „једнакост пред законом“ у пракси.
Првостепена осуда на десет година затвора, али до правоснажности, кућни притвор.
Казна али са комфором.
Надзор али из фотеље.
Док једни зимују и љетују у ћелијама Спушког затвора, други ће казну чекати у топлом кревету, уз камин, чајић и опуштајућу музику. Правна држава али да не ремети навике.
Поставља се једноставно питање: ко нам гарантује да ће ова особа заиста остати у својој кући? Или је „кућни притвор“ тек привремена адреса, док се не придружи свом синчићу у неком другом, једнако удобном кутку? Забрана напуштања Колашина звучи строго, али само онима који не знају како систем функционише у Црној Гори. Јер надзор без стварне контроле није надзор, већ повјерење, а повјерење се, очигледно, дијели селективно.
Оваква одлука није изненађење. Судство у Црној Гори није настало јуче, нити је пало с неба. Грађено је годинама пажљиво, кадровски и по мјери једне партије. И зато се ја лично нисам зачудила оваквом одлуком. Јер ко ће коме, ако неће свој своме? Оваквим и сличним одлукама показали смо колико је ова грана власти корумпирана, понижена и обесмишљена. Не у теорији, већ у пракси.
А можда су, на крају, и у праву. Јер зашто би само Весна била у Спушком затвору, кад се многи за које се некада „радило“ и даље медитирају, уживају и слобидно шетају. А можда и није. Можда је ово најчистији могући компромис.
Весна ћути. Весна је код куће. Син одлази врата се „забораве“ закључати, а кључ некако увијек заврши у правим рукама. Систем је одрадио како је научио дакле како је наређено.
Јер да је било разлога за страх, било би и ријечи. Овако, кућна атмосфера дјелује прилично сигурно. Чак комфорно. И зато код нас ћутање и тишина није знак пријетње, него доказ да систем зна како да заштити своје, наравно ако остану послушни и нијеми.
И на крају ово није питање једне пресуде.Ово је огледало система.
Док год се робија може служити уз камин и под кућним не(надзором), правда у Црној Гори остаје шта мислите гдје?
Па у бјекству.
Аница Ђуровић