Политичка сцена у Подгорици већ дуже вријеме функционише у атмосфери сталних тензија, гдје се крупни инфраструктурни и еколошки проблеми све чешће користе као инструмент политичког позиционирања, а све рјеђе као питања која захтијевају рационално и одговорно рјешавање. Посебно је то видљиво на примјеру расправе око Ботуна, колектора и, у ширем смислу, односа градске власти према еколошким изазовима који се годинама гомилају без суштинског помака.
У том контексту, став градоначелника Мујовића око Ботуна све више поприма карактер политичке тврдоће која не оставља простор за дијалог. Умјесто да се комплексно питање третира кроз струку, анализу ризика и разговор са локалном заједницом, јавност свједочи реторици која више подсјећа на демонстрацију политичке одлучности него на управљање сложеним системом интереса.
Тврди став сам по себи није проблем — али постаје проблем онда када искључује могућност компромиса и када се претвара у инат, а не у инструмент рјешавања.
Подгорици, међутим, није потребна политика ината. Потребна јој је политика управљања ризицима и реалним проблемима који неће нестати сами од себе.
Један од тих проблема је и басен црвеног муља — еколошка бомба која деценијама стоји као подсјетник на неодговорно насљеђе индустријске прошлости. Без обзира на то ко је политички одговоран за његово стање, чињеница је да његова санација више није питање избора, већ нужности. Одлагање тог процеса, или његово гурање у други план због политичких надгорњавања, представља директан ризик по животну средину, здравље грађана и дугорочну безбједност простора.
Управо зато је парадоксално што се истовремено показује крутост у преговорима око колектора, пројекта који би требало да буде дио системског рјешења, а не предмет политичког надметања. Велики инфраструктурни пројекти у урбаним срединама готово никада не пролазе без отпора, сумњи и оправданих страхова локалног становништва. Зато се у савременим моделима управљања инсистира на компромису, транспарентности и постепеном усаглашавању интереса.
Компромис није знак слабости власти — он је знак њене зрелости.
Подгорица данас има прилику да покаже да је способна за управљање сложеним процесима, а не само за политичко позиционирање. То подразумијева неколико јасних корака: озбиљан и временски дефинисан план санације басена црвеног муља, отворен и аргументован дијалог са заједницом око Ботуна, те флексибилан приступ рјешавању питања колектора који ће уважити и струку и грађане.
Политика која се води искључиво демонстрацијом одлучности без простора за договор краткорочно може изгледати снажно, али дугорочно производи блокаде. А Подгорица је већ предуго град у којем се проблеми акумулирају брже него што се рјешавају.
Зато је данас кључно питање не ко ће политички побиједити у расправи око Ботуна, већ да ли ће град коначно почети да рјешава проблеме који не признају политичке рокове, мандате ни реторичке побједе.
У времену еколошких ризика и инфраструктурних изазова, рационалност и компромис нису слабост — они су једина одговорна политика.