Застрашујућа драматичност актуелне кризе на Блиском истоку не произилази толико из страхоте разарања и цивилних жртава, колико из ситуације безизлазности код оних који су започели рат и свега карастрофичног што таква сутуација може произвести.
И поред јавне побједоносне реторике америчког предсједника – која често прикрива Трампову нервозу и фрустрације – очигледно је да су стратези из Вашингтона екстремно лоше припремили и процијенили ефекте напада на Иран. Данас то признаје и већина западних аналитичара: војни одговор Ирана је несхватљиво потцијењен, што темељно доводи у питање све циљеве рата које су Америка и Израел обзнанили након почетка агресије. Иако је суочен са свакодневним разарањима, Техеран такође пружа свакодневне разарајуће ракетне и дроновске одговоре. Америчка администрација је наопако процијенила и посљедице убиства Ајатолаха: за сада нема ни примисли о паду иранског режима, а његова војна сила показује знакове изузетне издржљивости и истрајности.
Израелско цивилно становништво се већ данима суочава са неочекивано разарајућим одговорима Техерана, док заливске монархије, у којима су смјештене америчке војне базе, преживљавају моменте незапамћене кризе и друштвене нестабилности. Дуготрајна блокада Хормушког мореуза, која је на видику, пријети да изазове највећу глобалну енергетску кризу у историји.
Неки аналитичари су као амерички излаз из незапамћене кризе најављивали Трампово једноставно повлачење из сукоба и театрално проглашење побједе, иако би се радило о суштинском поразу Вашингтона. Упркос томе што би се радило о релативно најповољнијој и најбезболнијој варијанти рјешавања кризе, она је мало вјероватна, јер би осветољубивог америчког предсједника суочила са извјесним изборним поразом.
Још мање вјееоватна варијанта изласка из кризе је америчка копнена интервенција у Ирану. Комбинација стања на терену, географије, иранске изутетне отпорности и огромних логистичких потешкоћа чини је практично неизводљивом, малтене немогућом.
Такав сплет околности ствара атмосферу екстремне напетости код покретача рата, а из датог стања безизлазности на видику се појављују злокобне алтернативе које протагонистима рата могу дјеловати као изводљиве и спасоносне, а заправо представљају аутентични пут у пакао. Једна од њих је употреба тактичког нуклеарног оружја – некада апсолутни табу – која се у екстремно уском спектру избора постепено претвара у конкретан, ма колико узнемирујући, стратешки прорачун.
Неки аналитичари сматрају да би примјени тактичког нуклеарног оружја први прибјегао Израел, чак и без дозволе свог већег савезника. У таквом сценарију, и војни одговор Ирана би свакако био егзистенцијалне природе, док не би било једноставно предвидјети потезе САД, Русије или Кине, али би будући развој ситуације био свакако катастрофичан. Таквим ужасним сценаријима се нећу бавити у овом осврту.
Како би се ипак пронашла нека врста излаза из наизглед безизлазне ситуације у коју су сами себе сатјерали покретачи рата, у читав процес се активно мора укључити, осим Кине и Русије – и Европска унија. ЕУ је током украјинске кризе дијелом изгубила улогу глобалног играча, јер је у том сукобу углавном вукла неразумне и мазохистичке потезе. Сада је у прилици да, у савезништву са неким другим значајним свјетским факторима, статус глобалног играча поврати тако што ће покренути истинске мировне иницијативе. Одлучно се дистанцирајући од улоге „стране у сукобу“ у актуелној кризи, Европа мора инсистирати на повлачењу Америке из сукоба, смиривању ситуације и забрани употребе нуклеарног оружја у Ирану.
Бошко Вукићевић
Neutralna pozicija i odlučan poziv na prekid rata i mir je najbolje što EU može učiniti u ovom sukobu, ka i u Ukrajinsko sukobu, a ne da „doliva ulje na vatru“ oko svoje kuće..