Пише: Спасоје Томић
Кад се све сабере и одузме, Александар Вучић није побиједио блокадере ни бројкама, ни паролама, него стрпљењем. Док су они вриштали по улицама, блокирали саобраћај, дизали транспаренте и мислили да ће на силу срушити државу, он је сједио, гледао и чекао , као ловац који зна да ће плијен сам доћи на „нишан“
Сваки од тих „блокадера“ мислио је да је историјска личност. У стварности, то је био само пројекат у три фазе: прва — селфи ,друга — бјежање у Хрватску , трећа — заборав.
Вучић је побиједио јер није играо њихову игру. Док су они правили перформансе са глоговим колцем против власти, он је правио фабрике. Док су они палили гуме, он је палио свијетла у новим халама. Док су они викали „доле диктатура!“, народ је гледао у плату, пензију и, рекао: „Ма добро, само нек има реда и рада и да идемо напријед.“
А највећи парадокс је што су га ти исти блокадери учинили јачим. Свако њихово појављивање било је бесплатна реклама стабилности. Људи су гледали неред и мислили: „Ако ови побиједе, боље да се селимо.“ И тако је Вучић, без иједног метка а практично и пендрека, побиједио војску букача.
Историја ће једног дана писати како је побиједио не протесте, него празнину — јер ти што су га нападали нису ни знали шта хоће. Он је имао и има државу коју је учинио јаком и стабилном. Они су имали и имају само хаштаг на Твитеру!