Политички живот савремене Црне Горе све више се одвија у простору илузија – пажљиво конструисаних, медијски одржаваних и политички корисних. У средишту тог илузорног пејзажа налази се фигура Јакова Милатовића, као симбол једне нове генерације политичара који су европску интеграцију уздигли до нивоа догме, а Брисел прогласили за метафизички центар политичког смисла.
Основна илузија коју Милатовић нуди јавности јесте увјерење да се у Европску унију може ући као у чекаоницу, без разријешених унутрашњих питања, без јасног идентитетског самопоимања, без симболичког суверенитета. „Прво ући у ЕУ, па ћемо се касније договорити“, гласи та формула. Но, оно што се у тој реченици прећуткује јесте чињеница да се та „касније“ питања односе на саме темеље друштва – тробојку, српски језик, химну, историјско памћење.
Ријеч је, дакле, о политици одлагања истине, о илузији да се идентитет може ставити на чекање без последица. Као да је национални и културни идентитет нека врста техничког проблема који ће се сам од себе ријешити оног тренутка када се затворе поглавља и стигне позивница из Брисела. Та илузија није само наивна већ је дубоко опасна.
Посебну димензију апсурда даје чињеница да се Европска унија, којој се Милатовић готово ритуално клања, сама налази у стању дубоке кризе идентитета. Унија без јасних граница, без заједничке спољне политике, без способности да заштити сопствене чланице од економских и безбједносних потреса, у црногорском дискурсу постаје митолошка пројекција стабилности и реда. То није политика него илузионизам.
У том контексту, Брисел више није административни центар, већ симбол једне колективне политичке заблуде и вјере да ће неко други, споља, дефинисати наш идентитет, уредити наше противречности и дати смисао држави која сама избјегава да се погледа у огледало.
Милатовићев однос према Европи стога не представља рационалну спољнополитичку оријентацију, већ социопатолошку потребу за туторством.
Анти-ЕУ критика у овом случају није усмјерена против сарадње или отворености, већ против илузије да се суверенитет може замијенити чланском картом, а историјска вертикала бирократским језиком извјештаја о напретку.
Каква је то Европа која од вас тражи да прво будете неко други, па тек онда – ако се покажете довољно послушни – можда будете примљени? И каква је то политичка елита која ту понуду представља као цивилизацијски успјех?
На крају, визија Црне Горе коју нуди Јаков Милатовић јесте визија државе у којој је све привремено, одложено и условљено. Државе која живи у илузији да ће јој будућност ријешити садашњост, и да ће улазак у ЕУ аутоматски произвести идентитетски мир. Историја, међутим, учи супротно а то је да у наднационалне структуре не улазе народи који се одричу себе, већ они који знају ко су.
Све остало остаје у домену политичке илузије. А илузије, оне трају само док се не сударе са стварношћу.