Ја, Спасоје Томић – српски интегралиста

Када кажем да сам српски интегралиста, ја то не изговарам као политичку паролу,  то је моје опредељење, моја вјера у јединство народа коме припадам, моја обавеза према прецима и дуг према потомцима.

Српски интегрализам није идеологија мржње, нити програм било чије негације. Он је прије свега идеја љубави , љубави према свом имену, језику, писму, историји и духовности. То је увјерење да један народ има право да се осјећа као цјелина, без обзира на административне границе и политичке околности. То је вјера да културно и духовно јединство није пријетња другима, већ темељ нашег достојанства.
Када говорим о интегрализму, ја мислим на саборност. На онај осјећај када се народ окупи око својих светиња, око свог писма, око своје цркве и својих предања.

Интегрализам нас учи да не будемо народ кратког памћења, да не пристајемо на стид због сопственог имена, да не прихватамо да нам други дефинишу ко смо.

У временима када се традиција релативизује, када се национални идентитети разграђују под притиском глобалних трендова, српски интегрализам представља тихи, али одлучни отпор забораву. Он нас позива да чувамо своје писмо, да говоримо својим језиком, да поштујемо своје претке и да се не одричемо својих коријена ради пролазних похвала. Јер народ без коријена је народ без будућности.

Али интегрализам није само емоција – он је и одговорност. Он подразумијева да будемо бољи, честитији, сложнији.
Српски интегрализам афирмише сарадњу, културно повезивање, образовне и духовне везе међу Србима гдје год живјели. Он поштује државе у којима живимо, али истовремено његује свијест о заједничком културном простору. Он не руши границе – он гради мостове. Мостове знања, културе, привреде и узајамног поштовања.

За мене, интегрализам значи да никада не прихватим да је љубав према свом народу нешто за шта се треба извињавати.  Значи да у сваком изазову тражим начин да сачувамо достојанство, а не да га продамо за тренутну корист.

Он не искључује друге народе, нити умањује њихово право на сопствени идентитет. Напротив, ја вјерујем да само онај ко чврсто стоји у свом идентитету може истински поштовати туђи. Интегрализам је самопоуздање, а не агресија; стабилност, а не пријетња; свијест о себи, а не негирање других.

Када кажем да сам српски интегралиста, ја тиме кажем да вјерујем у снагу сабраности. У снагу народа који зна ко је и шта хоће. У снагу породице као темеља друштва. У снагу културе која нас је одржала кроз вјекове. И у снагу духовности која нам је давала смисао и онда када смо били на искушењима.
То није пут искључивости, већ пут самопоштовања. Није пут назад, већ пут напријед – али са погледом који не заборавља одакле је кренуо. Јер само народ који је интегрисан у својим вриједностима може бити стабилан, достојанствен и слободан.

Зато ја, Спасоје Томић, остајем вјеран идеји српског интегрализма – као идеји јединства, као идеји достојанства, као идеји будућности. И вјерујем да народ који се окупи око својих вриједности не може бити сломљен. Он може бити изазиван, може бити нападнут, може бити оспораван – али ако остане сабран, остаће и опстаће.