У политичком животу Подгорице све чешће се сусрећемо са појавом која у политичкој теорији има јасно име — институционализована осредњост. Ријеч је о типу функционера који формално заузима позицију власти, али суштински не производи ни визију, ни политички правац, ни друштвени смисао. Он постоји као функција, али не и као лидерство; као појава, али не и као политика.
Посебно је упадљива тврдоглавост у случају Ботуна, гдје је јавна власт показала класичан синдром административног аутизма — неспособност да чује заједницу која представља своје мишљење о одређеној ствари или проблему. Умјесто дијалога са становништвом и тражења одрживог компромиса, свједочили смо демонстрацији бирократске силе која је сопствену непопустљивост прогласила принципом. Политичка одговорност замијењена је технократским инатом, а јавни интерес редукован на пуку процедуру.
Такав приступ открива дубљи проблем: одсуство политичке зрелости. Јер зрелост власти мјери се способношћу да убјеђује, а не да намеће. Када власт престане да разговара са грађанима, она престаје да буде демократска и постаје управљачка структура без легитимног духа.
Напад на Дајковића представљао је управо симптом те кризе. Умјесто аргументованог сучељавања ставова, јавности је понуђена реторика дискредитације — инструмент који политички теоретичари препознају као одбранбени механизам слабих позиција. Када власт реагује нервозно она несвјесно признаје сопствену идејну празнину. Политичка сигурност се доказује аргументом; политичка несигурност — нападом.
Још погубнија је чињеница да политика која се води нема унутрашњу кохерентност. Одлуке се доносе без јасне стратегије, изјаве противрјече поступцима, а визија града своди се на дневнополитичко сналажење. То није политика развоја, већ политика импровизације. Подгорица се не води као систем, већ као низ реакција на притиске, анкете и тренутне политичке калкулације.
У академском смислу, ријеч је о класичном примјеру постполитичког управљања — власти која симулира активност, док суштински избјегава доношење храбрих и концептуалних одлука. Таква власт производи привид стабилности, али дугорочно генерише институционалну ерозију, јер грађани постепено губе повјерење у смисао политичког процеса.
Највећа опасност, међутим, није у појединачним грешкама, већ у увјерењу да просјечност може бити трајни модел управљања. Када медиокритет постане конститутивни принцип власти, онда град престаје да напредује и почиње да стагнира под теретом самозадовољне некомпетентности.
Подгорица данас не трпи кризу ресурса, већ кризу политичке мисли. А град који воде они који не разумију разлику између управљања и вођства неизбјежно постаје талац сопствене осредњости — осредњости која говори много, одлучује мало и оставља иза себе празнину коју ће Подгорица у будућности скупо плаћати.