Јаков Милатовић, тај наш „предсједник модерног доба“, нашао за сходно да постхумно уручи орден Митрополиту Амфилохију — али на латиници! Да се ваљда не увриједе господа из амбасада !
Да није тужно, било би комично. Митрополит Амфилохије, који је пола вијека чувао и бдио над српским језиком, писмом, вјером и идентитетом, сад добија орден исписан словима која су више пута била симбол потирања онога за шта се он борио. Тај гест није само непознавање прилика — то је симболичко понижење, свјесно или несвјесно.
Замислите ту иронију: човјеку који је својим рукама градио храмове, који је стајао пред НАТО окупаторима на КиМ, који је бранио ћирилицу и српско име од оних што и дан данас хоће да је затру уручују орден на латиници! Па што онда нијесу позвали и кога из Брисела да га уручи, кад већ све радимо по „европским стандардима“?
Ово није питање форме него суштине. Јер кад изгубиш писмо, изгубио си памћење. А изгубивши памћење, изгубио си и себе. Али Јаков, као и многи из те школе „новог политичког израза“, мисли да је то нека модерност, нека наднационална култура. Милатовићу, то није модерност — то је духовна амнезија умотана у европску амбалажу.
Митрополит Амфилохије је својим животом заслужио да му се име испише на златној ћирилици, у срцу Црне Горе, а не да му се дух прекраја латиницом у кабинету неког савјетника који се плаши шта ће рећи „међународна заједница“.
Да је жив, митрополит би их све благо прекорио својим погледом и рекао:
„Дјецо, није проблем што пишете латиницом, него што не мислите ћирилицом.“
Срам те било Милатовићу!