Двоструки стандарди пијетета: Кад Лаковић бира „погрешне станице“
У свијету политике, гдје би емпатија и сјећање на невине жртве требало да буду универзалне вриједности, свједоци смо све чешће појаве селективног пијетета. Посљедњи примјер таквог дјеловања долази од посланика ,Миодрага Лаковића, чије објаве на друштвеним мрежама отварају питање: да ли су све жртве једнаке или њихова трагедија зависи од политичког тренутка и идеолошког контекста?
Контраст који боде очи
С једне стране, Лаковић се са дужним поштовањем односи према сјећању на Сребреницу, користећи међународно препознатљиве симболе и поруке мира. То је чин који нико не би смио да оспори. Међутим, проблем настаје када се исти тај сензибилитет упореди са његовим коментаром на обиљежавање Дана сјећања на жртве геноцида у Јасеновцу, Маутхаузену и Дахауу.
Објавом фотографије плаката Скупштине Црне Горе уз пратећи текст „Погрешне станице свједоче о возу…“, Лаковић је успио да релативизује сјећање на најстрашнија стратишта Другог свјетског рата. Назвати помен жртвама Јасеновца „погрешном станицом“ није само политички неспретно; то је дубоко увредљиво за потомке оних који су своје животе окончали у систему логора НДХ.
Лицемјерје као политички алат
Овакав приступ сугерише опасну тезу: да је сјећање на један злочин цивилизацијска обавеза, док је сјећање на други – политичка манипулација или, како он каже, „погрешна станица“. Ако се Лаковић залаже за европске вриједности и суочавање с прошлошћу, морао би знати да се те вриједности не граде на негирању или омаловажавању било чијих жртава.
Поставља се логично питање:
- Зашто је за Лаковића одавање почасти жртвама Јасеновца спорно?
- Да ли „воз“ којим се он креће смије да стаје само на оним станицама које су политички профитабилне у датом тренутку?
Пијетет не трпи калкулације. Када политичар почне да дијели жртве на „релевантне“ и „погрешне“, он губи морални компас неопходан за вођење друштва ка истинском помирењу. Миодраг Лаковић је својом објавом показао лице које не суди о прошлости, већ користи прошлост за ситна политичка разрачунавања, остављајући утисак лицемјерја које грађани Црне Горе јасно препознају.
Сјећање на злочине мора бити тачка спајања и опомене, а не полигон за циничне метафоре о возовима и станицама. Јер, за оне који су у тим логорима страдали, ниједна станица није била погрешна – свака је била последња.