Гледајући ову размјену удараца између посланика Чарапића и „зеленог“ Драгићевића, човјек не може а да се не запита: да ли је црногорска политичка сцена постала филијала будимпештанске пијаце или само лош римејк „Бољег живота“?
Василије и мађарски гулаш од вриједности
Чарапић, у нападном напону политичке маште, покушава да ПЕС упакује у амбалажу мађарске ТИСЗА-е. То је она врста логике гдје, ако си једном побиједио на изборима, аутоматски постајеш свјетионик демократије, чак и док ти кадрови из „резервне клупе“ бившег режима по министарствима играју коло.
Василије живи у свијету гдје се „европске вриједности“ мјере бројем твитова о Орбану, док му се реалност на терену своди на чекање да „прљави капитал“ опере домаћу економију. Повлачити паралелу између себе и Петра Мађара је као да се локални поштар пореди са Хермесом – обојица носе торбе, али један само разноси рачуне за струју.
Александар – Еколог на даљински и ботунски парфем
С друге стране, јавља се дежурни „чувар природе“ Драгићевић. Човјек који би да спаси сваку бубу на Дурмитору и сваку травку на Сињајевини, али му, зачудо, колектор у Ботуну мирише на јорговане.
Тужна је та судбина „независног“ активисте који ПЕС-у пребацује шумарску мафију и тајкуне, док истовремено Ботуњанима објашњава како је баш под њиховим прозорима идеално мјесто за таложење свега онога што Подгорица свари. Драгићевић је мајстор селективне емпатије: за дрво ће се везати ланцима, али ће за колектор који мјештанима живот претвара у пакао наћи десет „стручних“ оправдања. То је екологија по мјери инвеститора – зелена споља, а унутра… па, знамо шта иде у колектор.
Док Чарапић сања Будимпешту, а Драгићевић пројектује Ботун, грађани остају заглављени између Василијевих теоријских бајки и Александрових еколошких филтера који пропуштају само оно што политички вјетар нанeсe.
Један би да буде европски реформатор док му ДПС кадрови држе мердевине, а други би да буде Грeтa Тунберг, али само ако се Грети не замјери партијским шефовима око локације за отпадне воде.
Обојица су „принципијелни“ таман колико и предизборно обећање – трају до прве расподјеле функција или првог тендера за Велику плажу. Једина разлика је што нас један фарба у „мађарско плаво“, а други у „колекторско зелено“. У оба случаја, грађанима остаје само да зачепе нос.