U vremenu kad se politika sve više vodi preko društvenih mreža, a sve manje pred narodom, pojavio se i Miodrag Laković – tviter političar bez izborne težine, ali sa obiljem ideološke žuči. Njegova glavna politička arena nije parlament, niti tribina, već tastatura, sa koje se, po ustaljenom obrascu, puca isključivo u jednom pravcu – prema svemu što miriše na srpski identitet, Srpsku pravoslavnu crkvu i tradicionalne vrijednosti Crne Gore.
Laković je, po svemu sudeći, samoproglašeni ideološki čuvar “Evrope Sad”, ali one Evrope koja ne trpi Srbe, ne razumije istoriju i prezire većinsku volju naroda. Njegovi tvitovi ne nude rješenja, ne nude dijalog, već isključivo etikete, podjele i moralnu nadmenost tipičnu za političke marginalce koji nikada nijesu morali da polože račun biračima.
Laković vodi svoje lične ratove – protiv ćirilice, protiv SPC-a, protiv svakog ko se ne uklapa u njegov uski, ideološki kalup. U tom smislu, on ne predstavlja budućnost, već relikt jedne propale politike koja je decenijama pokušavala da Srbe u Crnoj Gori svede na grešku u sistemu.
Posebna ironija je što se sve to radi pod firmom “Evrope”. Jer, ako je Evropa zabrana identiteta, negiranje istorije i javni linč neistomišljenika, onda je jasno zašto Laković tako strasno maše tom zastavom. U stvarnoj Evropi, koju on očigledno nikada nije razumio, pluralizam i poštovanje različitosti nijesu psovke, već temelj.
Na kraju, Miodrag Laković ostaje ono što jeste – glasna tviter pojava, politički beznačajna, ali korisna kao podsjetnik da “Evropa Sad” ima i svoje tamno, antisrpsko lice. Lice koje ne nudi napredak, već povratak na podjele koje je ovaj narod već skupo platio.
A narod, za razliku od tvitera, pamti.