- Поштовани господине Раковићу, да ли би нашим читаоцима могли да приближите шта је то „Српски свет“ и због чега се толико исто напада у медијима на простору бивше СФРЈ?
Александар Раковић: Први текст о насушној потреби да се Срби поново уједине објавио сам 2013. у београдском Недељнику. Од 2015. сам о теми новог српског уједињења писао у својим књигама и упорно сам о томе – сваке недеље и скоро сваког дана – годинама говорио на телевизијским и радио емисијама, као и у штампи и на порталима у Србији, Републици Српској и Црној Гори.
Због тога ми је Ђукановићев режим 2018. забранио улаз у Црну Гору, а Изетбеговићево политичко Сарајево ми је 2022. забранило улаз у Босну и Херцеговину. Ти репресивни режими су тако показали немоћ.
Идеја српског јединства ушла је, након пробијања баријера, у главни ток научне и политичке мисли. Медији с националном фреквенцијом у Републици Србији и Републици Српској дају доста простора темама које се баве српским уједињењем. Српство је чак постало популарна култура.
Иако нисам творац појма Српски свет, од друге половине 2020. до данас загребачки, подгорички, сарајевски и западни медији пишу о мени као „идеологу српског света“ и „идеологу великосрпског пројекта”. Управо су они повезали моју тему српског уједињења с појмом Српског света. Иако то нису хтели, сви они су тиме популаризовали српско јединство и Српски свет, или као модел државног уједињења или као свесрпски културни концепт.
- Недавно је у фокусу била Ваша расправа са протом Гојком Перовићем, у дијелу јавности се перципира да он има аутономашки став по питању Цркве? Какво је ваше мишљење?
Александар Раковић: С Гојком Перовићем не треба расправљати већ га стално треба разоткривати. Тако огољен, а без аргумента, Перовић губи нерве, лично вређа и шири мржњу. Не пада снег да покрије брег, него да свака зверка покаже свој траг. Његово некултурно понашање је испод сваког нивоа.
Притом, Перовић има лошу особину да жели контролу над људима, контролу над њиховом мислима, речима и делима.
Стога, могу само да наставим да разоткривам Перовићеве опасне политичке ставове о црквеној реорганизацији и указујем на то којим све путевима Перовић крши Устав Српске православне цркве. Претходно морам да укажем на Перовићев радикални црногорски дуализам јер из њега проистичу ти политички ставови.
Тај његов дуализам штетан је по јединствено и недељиво српство.
Перовић у тексту „Један народ, двије нације” објављеном у 2020. зборнику Слобода, равноправност, опресија. Случај Црне Горе пише да „Црна Гора и њено садашње становништво, имају основе да граде оба ова идентитета“ – српски и црногорски – додајући потом да то „може да се препозна као наша посебност, и као нека врста двоструког памћења, двојаког идентитета“. Поред тога, Перовић такође 2020. у својој књизи О хришћанском и грађанском идентитету. Разматрања о актуелним питањима духовне ситуације нашег времена пише да је „Црна Гора шира од сваког презимена“. Стога би, очито, црногорство као име требало да буде примарни идентитет свих грађана Црне Горе, да буде шире и од српског имена, али шире и од српског презимена на ком је инсистирао Момир Булатовић.
То је разрада његовог ранијег интервјуа Вијестима (8. јул 2007) у ком је Гојко Перовић рекао: „Лично се не осјећам као свештеник Срба у Црној Гори, него као православни свештеник свих православних Црногораца, без обзира да ли се они осјећају као Срби или Црногорци. Све када би ме неко и одредио као српског свештеника ја бих се органски побунио против тога“. Перовић је тиме прекршио Устав Српске православне цркве у чијем члану 226 за мирско и монашко свештенство стоји да је реч о „српском православном свештенству оба реда у Српској православној цркви“.
Попут тога што говори о дуалном идентитету јединственог народа Црногораца, и промовише га, на исти начин Гојко Перовић у време литијашког покрета пише о аутономији „Православне цркве у Црној Гори“.
То се уочава у његовом тексту поводом доласка митрополита Онуфрија у Црну Гору (Вијести, 26. фебруар 2020), када каже да „долазак црквених великодостојника из Украјине, представља подршку сестринске Цркве – Цркви у Црној Гори“. Даље, „аутономија коју она има у односу на Москву, спада у примјере најшире могуће аутономије у цијелом православљу. УПЦ има свој Синод, свога поглавара кога сама бира и та Црква дјелује искључиво унутар граница државе Украјине. Њене везе са Руском Православном Црквом јесу чврсте и јасне, али су, у административном смислу, малобројне“.
Наравно, две и по епископије Српске православне цркве у Црној Гори (Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и пола Епархије милешевске) не могу бити сестринска црква аутономној Украјинској православној цркви. Перовић је својим ставом само указао да се залаже за то да „Православна црква у Црној Гори“ треба да буде аутономна у границама које је одредио АВНОЈ, а према тој аналогији њене везе са Српском православном црквом да буду „у административном смислу, малобројне“. Тиме би се, дакле, јединственом народу Црногораца придодала и самостална православна црква.
Исказом да је „Црква у Црној Гори“ заправо „сестринска црква“ Украјинској православној цркви, Гојко Перовић је прекршио Устав Српске православне цркве према ком је Митрополија црногорско-приморска само једна од епархија Српске православне цркве, без икакве могућности да би могла бити самостална, аутономна или аутокефална.
Даље, Перовић у јуну 2020, такође у време литија, наглашава и да име „Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву“, као што то, каже он, нису ни називи других православних цркава које носе национална имена.
Дакле, према Перовићу, српско име би требало искључити из званичног назива црквене јерархије не само у Црној Гори, већ свугде. Перовић и тиме крши Устав Српске православне цркве према којој је једино име – Српска православна црква.
Гојко Перовић је 1. новембра 2020. грубо прекршио Устав Српске православне цркве, када је – током телевизијског преноса сахране митрополита Амфилохија – рекао да се митрополит црногорско-приморски „и данас бира двојако, једно је црквено рукоположење тога митрополита, а друго је трагање за изразом народне сагласности, народног представљања, да тај епископ заиста изађе из народа који овдје живи, да разумије менталитет и амбијент овога народа“.
Овај Перовићев исказ је лаж.
Наиме, у члану 105. Устава Српске православне цркве изричито стоји: „Епархиске и викарне Архијереје бира Свети архијерејски сабор под претседништвом Патријарха“. Дакле, нема говора, нити га може бити, да Свети архијерејски сабор Српске православне цркве тражи „израз народне сагласности“ и дозвољава „двојаки избор“ митрополита црногорско-приморског. Али, вратимо се сад на Перовићеву тврдње да су „Црква у Црној Гори“ и Украјинска православна црква „сестринске цркве“, те о самосталном бирању црквеног поглавара у Кијеву и о народном бирању црквеног поглавара у Црној Гори. Звучи језиво, зар не?
Дакле, уочавамо да је Перовић током 2020. у време литија и непосредно после литија био најактивнији у релативизацији и негацији имена, идентитета и организације Српске православне цркве, са акцентом на асоцијације о црквеној аутономији у Црној Гори и наводном двојаком односно дуалном бирању митрополита црногорско-приморског. Све су то били примери кршења Устава Српске православне цркве, али и других прописа Српске православне цркве. Перовић је мислио да га у време литија слуша највише људи и да може да им подмете своје намере. Стога је важно подсетити да је српски патријарх Порфирије 23. августа 2021. сменио Гојка Перовића с места ректора Цетињске богословије.
- Какав ће уколико бити тежак процес враћања српског језика као службеног у Црној Гори?
Александар Раковић: Црногорски сепаратисти су преко Устава Црне Горе из 2007. веома отежали измене тог устава. Уколико не буде могућности да кроз измене садашњег устава српски језик буде службени, као матерњи језик апсолутне већине грађана Црне Горе, онда се може посегнути за тим да се Устав Црне Горе из 2007. у Скупштини Црне Горе прогласи сегрегационистичким јер дискриминише апсолутну већину грађана.
С тим у вези може се донети одлука о расписивању избора за уставотворну скупштину која би донела нови устав, потом престала са радом, да би се одржали нови парламентарни избори.
- Да ли уједињење мора бити крајњи циљ и зашто имамо отклон наших сународника у Црној Гори према томе, страх или….?
Александар Раковић: Уједињење Срба у једну државу треба да буде циљ српског народа. Република Србија и Република Српска су по идентитету већ једно. И једна и друга су Србије.
Треба бити стрпљив с неком нашом браћом у Црној Гори, склоној гордости и мимикријама. Посебно је реч о неким данашњим подловћенским Србима, невеликог броја, али утицајним и гласним у неговању сопствене провинцијалне свести. Они сами себе доводе у инфериоран положај.
За разлику од њих Петар II Петровић Његош се залагао за стварање „све Србије од Дунава до мора” и то је суштински важно када је реч о јачању јединственог и недељивог српства у Црној Гори. Праведно решење је уједињење Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе у јединствену српску државу.
- Колико је битно што је Андрија Мандић као национални Србин на челу Скупштине Црне Горе?
Александар Раковић: Избор Андрије Мандића за председника Скупштине Црне Горе праведна је потврда да су Срби били носиоци рушења Ђукановићевог режима и кључни фактор демократизације друштва.
С тим у вези је врло важно то што је Мандић у свој кабинет поставио српску тробојку Црне Горе, која је историјска државна застава ове српске земље. То доводи до растерећења грађана и развоја слободне свести.
- На крају, када Вас можемо очекивати у Црној Гори, јер је интересовање за Ваше наступе и предавања јако велико.
Александар Раковић: Не знам када ћу доћи у Црну Гору. Док не дођем, за комуникацију постоје медији и друштвене мреже. Проток мисли и идеја не може се спречити.
