Мафиократски ДПС је током своје вишедеценијске антидемократске владавине, а уз помоћ сателитских странака, у Устав Црне Горе уградио одређене норме које дискриминишу већински дио грађана наше државе.
Једна од њих је и члан Устава који већинском српском језику одузима статус службеног, као и онај који било коју промјену Устава у том дијелу чини у пракси немогућом. То је члан 157 који за промјену одредби о језику, поред двотрећинске већине у Скупштини, захтијева и већину на референдуму од „три петине уписаних бирача“.
Криминогени ДПС је одлично знао да је таква већина на било ком референдуму у пракси немогућа, те је датим чланом желио да „зацементира“ језичку дискриминацију, која крши људска права и онемогућава било који покушај општенародног помирења у Црној Гори.
Фактичка непромјењивост антидемократских норми које је изгласао аутократски режим значила би исмијавање института правне државе. То је слично ситуацији у којој би, на примјер, неки суманути диктатор у Уставу своје земље написао да постоје „грађани првог, другог и трећег реда“, и додао још један члан који омогућава непромјењивост претходног.
Стога, морају постојати механизми за превазилажење такве непромјењивости уставне дискриминације, која је остатак тоталитарне свијести пораженог режима. Такви механизми се састоје у некој новој Уставотворној скупштини, или, још једноставније – у институту допуне Устава, који су већ помињали неки политички чиниоци. Допуном Устава би за повратак већинског језика као службеног била довољна двотрећинска већина у Скупштини, док би се избјегла немогућа референдумска већина.
Актуелна већина мора постићи консензус око примјене института допуне Устава у случају српског језика, имајући у виду и да пут ка Европској унији треба да буде поплочан поштовањем људских права, а не њиховим кршењем и дискриминацијом. Тада ће и дуго очекивано помирење бити надохват руке, док ће се економски опоравак земље учврстити.
Бошко Вукићевић