Пише: Спасоје Томић
У анализи друштвено-политичких кретања у Црној Гори посљедњих деценија, феномен дискриминације над Србима заузима централно мјесто. Иако формално-правни оквир државе почива на прокламованим принципима равноправности, пракса је — као што често бива у балканским државама — говорила језиком који не оставља много простора за илузије. Овај текст има за циљ да, кроз аналитички приступ али и уз дозу нужног политичког реализма, укаже на кључне механизме дискриминаторних образаца, онако како се они манифестују у институцијама, јавном дискурсу и културном простору Црне Горе.
- Политичка репрезентација: већина која се третира као мањина
Иако Срби чине значајан дио становништва, њихова политичка заступљеност дуго је била испод статистичког прага, што није била пука случајност него производ системске политике. Током деценијске доминације једне партије, критеријум „подобности“ често је био маскиран реториком грађанске државе, док се у пракси спроводио механизам постепеног истискивања свега што се перципирало као „српски политички утицај“. Тај процес није био ни импулсиван ни хаотичан – био је систематичан, континуиран и институционално подржан.
- Језички инжењеринг као средство идентитетске контроле
У домену језичке политике, дискриминација се манифестовала кроз покушај изградње монопола над службеним језиком. Иако се огроман број грађана изјашњавао да говори српски, у образовном систему и администрацији фаворизован је црногорски , који је — по оцјени бројних лингвиста — више политички пројекат него лингвистичка нужност. Тако је језик постао не научна, него пара-политичка категорија, употребљена ради обликовања новог идентитетског оквира, уз истовремено маргинализовање српског културног и језичког наслијеђа.
- СПЦ као метафора: удар на институцију да би се ударило на народ
Највидљивији облик дискриминације над Србима испољио се у односу државе према Српској православној цркви. Закон о слободи вјероисповијести из 2019. године представљао је институционални покушај легализације експропријације вјековне имовине СПЦ, што је у суштини значило покушај преобликовања историјског континуитета народа и његове Цркве. У том моменту постало је јасно да спор није правни, него цивилизацијски: радило се о томе да ли ће држава прихватити историјску реалност или ће је покушати преобликовати декретом.
- Симболички простор: битка за право на идентитет
Дискриминација над Србима у Црној Гори није се одвијала само у институцијама, већ и у симболичком простору. Однос према српској традицији, културним обиљежјима и историјским личностима често је био обиљежен тенденцијом да се она релативизују, умање или замјене алтернативним наративима. У јавном дискурсу формирао се слој нарације који третира српски идентитет као „реметилачки фактор“, што је створило атмосферу у којој значајан број грађана има утисак да мора да „емигрира из сопственог идентитета“ да би био прихваћен.
- Социјално-економска димензија: невидљиви механизми селекције
Упркос изостанку званичних статистика, постоји широко распрострањено уверење да је национална припадност играла улогу у запошљавању у јавном сектору. Ово није био облик грубе дискриминације који би се могао лако правно доказати, већ суптилан механизам фаворизације „пожељног“ идентитета. Такви механизми, карактеристични за пост-социјалистичке државе, стварају ефекат дугорочне маргинализације, чије су последице дубље него што их бројке могу показати.
Закључак
Дискриминација над Србима у Црној Гори представља сложен, вишеслојан феномен који се огледа у дугогодишњој диспропорцији између формалне равноправности и стварне праксе. Она није брутална нити експлицитна, него институционално суптилна, симболички изражена и политички мотивисана.
„У Црној Гори није проблем што се Срби чују — проблем је што се, кад год се чују, неко прави да то није глас грађана него напад на државу“ – Спасоје Томић