Јуче је градоначелник Подгорице Саша Мујовић покушао да увриједи мене и моју породицу на начин који не приличи једном образованом човјеку, а посебно не првом човјеку града.
Ароганција, дрскост и надменост које је испољио према грађанима Зете, али и према коалиционим партнерима који су га искрено подржавали и изабрали на ту позицију, на крају су га коштале губитка повјерења, али и губитка легитимитета да обавља функцију градоначелника.
Ипак, упркос особинама које је демонстрирао током сопствених политичких посрнућа протеклих недјеља, може се рећи да његова маленкост има среће. Та срећа се огледа у чињеници да ми не желимо да га рушимо заједно са странком у којој је донедавно и сам био члан – странком Мила Ђукановића.
То значи да ако жели да настави да влада на овакав начин, без подршке дојучерашњих партнера, мораће да тражи подршку за кворум од истог тог ДПС-а и Душка Марковића у чијем је изборном штабу био док смо ми били на улици.
Избори долазе брзо, па ако већ могу да бирам, радије бих да ме памте као онога што увијек био са народом на улици, него да ме памте као онога који је слао 680 полицајаца да хапси тај исти народ.
Коло среће се, знамо, ипак окреће.
Владислав Дајковић