Брано Мандић нам је подарио још један „капитални“ допринос политичкој науци, рад у коме је мишљење ослобођено сваког терета чињеница, а аргументација сведена на емоционалност аутора. Текст функционише по систему ,чита се, вјерује се и не провјерава.
Формула је једноставна и „генијална“ у својој једноставности јер сва историја се компресује у неколико оптужујућих реченица, уз пажљиво избјегавање имена, година и надлежности. НАТО авиони, на примјер, појављују се као метеоролошка појава изазвана погрешним политичким убјеђењима, а не као резултат врло конкретних одлука врло конкретних актера које би ваљало именовати али то би већ захтијевало храброст, коју Брано као ни Жељко Ивановић нема.
Посебно је инспиративна теза о „политици која није хтјела самосталну државу“. У овој интерпретацији, право на другачији став није демократска тековина него доказ издаје. Ко није гласао како је требало, тај, логично, није ни волио државу. Политичка зрелост сведена на тест лојалности по аршинима ДПС-а и НД Вијести. Звучи познато?
Еколошка димензија текста заслужује посебан аплауз. Загађена ријека се извади кад затреба, врати у фиоку кад постане незгодно.
А завршни аргумент — „овај са слике је лидер“ — представља крунски доказ да је аутор коначно одустао од сваке амбиције да убиједи, па се окренуо естетској критици. Политички програм је замијењен физиономијом, а идеологија утисцима. Ако нам се не допада како неко изгледа, јасно је да ни политика не ваља. Платон би, без сумње, апдејтовао „Државу“.
У цјелини, ријеч је о тексту који не жели да објасни, него да симулира наводну моралну надмоћ. А то је најсигурнији знак интелектуалне лењости.
Овај статус Брана Мандића, ово је у ствари аутопортрет једне самозадовољне идеологије која вјерује да се историја може преправити иронијом, а стварност дисциплиновати статусом на фејсбуку или колумном ловца на змајеве.