Друштво будућности : Црна Гора као дом свих њених грађана
Црна Гора је, по свом уставном уређењу, грађанска и демократска држава. Као таква, она не признаје примат ниједној националној групацији, традицији, историјском сјећању/трауми. Тврдње да је држава дом само за њене конститутивне/већинске народе су одавно препознати као варварски и нехумани, а у реалности су проузроковали много патње и страдања. Упркос одређеним позитивним трендовима, као што је пад Демократске партије социјалиста и њеног режима, Црна Гора је и даље далеко од идеала праве грађанске државе. Напротив, политика идентитета и даље доминира у скоро свим сферама друштва. Српски народ у Црној Гори, у рестриктивним условима дубоко националистичке државе, пати. Међутим, какво је друштво нама потребно, шта је крајњи циљ нашег дјеловања?
Шта је држава?
„Сваки човјек, пошто је рођен слободан и господар собом, нико други не сме ни под којим изговором да га потчини без његовог пристанка.“ – Жан Жак Русо
Свако полемисање о неком проблему је бескорисно ако се не супротставимо претпоставкама владајућег размишљања. Из овог разлога, морамо прво дефинисати шта је држава уопште. Да ли је држава Левијатан коме ми треба да се покоримо и слијепо слушамо, или је људски прогрес и просвећење донијело нека друга виђења државе?
У расправу о друштву будућности не можемо ући са убјеђењима да је држава Црна Гора искључиво држава Црногораца, или да је Српска Спарта, на примјер. Ово је посебно важно када причамо о самој држави, појам који се код нас сврстава у метафизичке категорије. И поред овога, њени основни елементи су стварни и додирљиви, а међу њима спадају: власт, територија, становништво. У основне елементе не спадају сјећање на претке, свете мисије, навијање за локални клуб или гласање за одређену политичку партију. Култура друштва и славна историја могу да буду легитимишући фактор власти и да инспиришу наше становноштво, наравно, али они као такви не чине државу Црну Гору.
Власт је елемент који највише асоцира на концепт државе, али шта тачно подразумијевамо под тим појмом. Да не улазимо предубоко у тематику, власт можемо дефинисати као способност наметања воље другоме. Власт је недјељива и суверена. Међутим, ово не значи да је партија која побиједи на изборима последња истанца суверенитета и да може да намеће своју вољу другима. Носилац суверености у Црној Гори, према њеном Уставу, је грађанин Црне Горе.
Грађанин Црне Горе је власт у својој држави, он/она бира своје представнике, и ако се ти представници докажу лошим, грађанин их кажњава на крају мандата којег им је дао. Ово је суштина грађанског и демократског друштва. Чак и у режиму Демократске партије социјалиста, грађанин је и даље формалноправно био носилац суверенитета, иако је у суштини био роб својих страхова и уских, краткорочних циљева. Када је дио грађана схватило да држава није ДПС-ов режим, они су га срушили
У нашој земљи, после побједоносног 30. августа 2020. године, појавила се струја “суверениста”, која “не даје државу”. Имајући у виду уставно уређење наше државе, то би значило да се они боре за права свих грађана, јер су сви грађани носиоци суверенитета, тј. државна власт је израз њихове воље. Ови појединци су, самим хтим, хтјели да спасу државу од саме себе. Мишљења смо да је у питању политичка групација која дио грађана жели да обесправи јер им се не свиђају њихова мишљења. Због овога, императив сваког добронамјерног грађанина наше земље је да се одбаци флоскула да код нас постоје про-државни и анти-државни грађани. Сваки грађанин Црне Горе је дио њене власти, а сама држава је заједница њених грађана. Свако рангирање грађана по важности, на основу етничке припадности, је тешки облик дискриминације. Црна Гора једнако припада Србима, Бошњацима, Албанцима и Хрватима колико и Црногорцима.
Јако грађанско друштво, које ће пропагирати овај менталитет, и држати државни систем у потпуности одговорним за сва своја чињења и нечињења, је од суштинског значаја за добробит нашег друштва. Самим тим, српски представници грађанског друштва, морају одлучније да покрену борбу за интеграцију нашег народа у шире црногорско друштво.
Какво друштво нам је потребно?
Држава ће, и поред политичке теорије и права, у суштини бити израз становништва које насељава њену територију. Чак и у најбруталнијим режимима, диктатор државе није атомизована јединка која се некако затекла на позицији да влада, већ је продукт своје околине. Горка истина јесте да многи проблеми који су постојали током владавине режима ДПС-а нису били продукт неког партијског програма или посебне идеологије те партије. Људи који су чинили/чине ДПС јесу људи који долазе из ширег друштва Црне Горе и све његове мане су пренијели на своје политичко дјеловање.
Обрасци понашања које је претходни режим испољавао биће сасвим присутни у свим наредним властима у Црној Гори, зато што су и ти ‘нови’ продукт наше средине. Сав културни утицај и друштвени притисак који је произвео ДПС таквим какви су, дјелује на свакога становника Црне Горе. Наше друштво и култура су фабрике лоших политичара и корупције, национализма и мржње. Ово не пишемо из икакве интелектуалне надмености или покварености, већ из наше посвећености истини и стварној амбицији да се нешто промјени на боље.
Друштво и доминантна култура морају да се промјене. Ово је лако написати, скоро немогуће спровести у дјело, нити постоји воље за то. Зашто би, на примјер, политичари мијењали друштвене норме када су их оне довеле на позицију власти? Ићи против друштвених норми је незахвалан посао, прије свега, јер је свака индивидуа на нашем културном подручију производ истих. Затим, нису све норме лоше ако их посматрамо саме за себе, проблем настаје када их посматрамо у контексту доминанатних друштвених парадигми. У Црној Гори, чини се да доминантни менталитет почива на некој незахвалној комбинацији материјализма, национализма и етнофилитизма. Иако је у овим оквирима могуће развити позитивне друштвене норме, оне ће у контексту увијек подржавати штетне начине размишљања.
На примјер, љубав према својој држави, као здрава емоција, ће увијек бити стационирана у изузетном токсичном менталном оквиру: “ја волим праву Црну Гору, за разлику од ових других”. Ова љубав према држави никада се неће проширити изван групе истомишљеника, она је од самог почетка дефинисана као искључива, а стандарди за искључење су ирационални, засновани на емоцијама, кривим сјећањима прошлости, сујевјерју, итд. Овдје је љубав прилично грубо дефинисана, а неки би могли рећи да је у питању више мржња према другима него истинска љубав према својој земљи.
Национализам у Црној Гори је свеобухватан. Најгори његов израз, поред насиља, јесте говор мржње, а сусрећање са њим је дио свакодневнице. Говор мржње јесте омогућавајући фактор тежих облика насиља, а у Црној Гори се не ради ни приближно довољно да се оно редукује. Међутим, и да постоје мјере против ове појаве, тешко да би се дошло до икаквих резултата. Све мање од репрограмирања наше свеукупне културе неће дати посебне резултате у редуковањау говора
Репрограмирање културе, тј. општа промјена културних норми, је сама по себи немогућа. Наша култура није настала у вакуму, већ је производ наше прошлости, вјеровања, па и географије. Она је, нажалост, природна становништву које је посједује. Нека нова култура, која у себи не би садржала мржњу, за нас би била толико страна колико би племенско размишљање било страно у Лос Анђелесу.
Узмимо, на примјер, хумористичке стереотипе за народе, које често можемо чути кроз вицеве: Црногорци су лијени, Босанци нису интелигентни, Роми имају нагласак, итд. Репродукција ових стереотипа кроз шале код нас није схваћено проблематничним, и особа која их користи неће доживијети било каква врсту друштвене стигматизације, тј. овакве шале су прихватљиве. Међутим, друштва која се брину о инклузивности свих својих етичких група, често сматрају да су овакве шале недопустиве.
Разлог овоме јесте да негативни стереотипи које пропагирамо кроз шале не само да могу да повриједе нечија осећања, они могу да утичу на друге животне аспекте. На примјер, да ли стварање негативног стереотипа о Ромима кроз шале може да доведе до тога да послодавци бирају мање припадника ово народности када запошљавају? Социологији је овај концепт одавно јасан, и људи који познају ову тему би одговорили да је то управо случај. Међутим, у нашем друштву, ми не желимо да посветимо довољно пажње штетности стереотипа, а санирање штете коју су стереотипи изазвали је ванземаљски концепт за наш менталитет.
Ако узмемо случај стереотипа, можемо схватити да проблем Црне Горе није прерасподјела мандата између политичких партија, које иначе имају сличне програме и начин рада, већ да је проблем далеко дубљи. Ако желимо добро држави Црној Гори, ми морамо анализирати и промјенити велики дио наше културе и начина размишљања. Вјеровање да ће некада доћи неки политичар који ће да преузме кормило направити од нас Швајцерску или било коју другу богату државу је археичан и наиван. Друштво Црне Горе је само одговорно за своју судбину, и оваква размишљања морају да се мијењају. Друштво и доминантна култура су први и последњи разлог наших невоља, и свако ко жели да промјени нешто, мораће почети рад са овом претпоставком.
Овај став, између осталог, значи да у Црој Гори, нико неће направити ни једну позитивну промјену, без потпуног признавања тешког положаја српског народа и да је интеграција Срба на очајном нивоу. Сваки напор да створимо боље друштво ће у самом почетку пропасти ако се не узму у обзир ове чињенице.
На примјер, побољшање квалитета живота грађана је увијек актуелна тема, и на овом пољу се скоро ништа није урадило, будући да је свако повећање плата попраћено бруталном инфлацијом. Ако желимо да стварно уђемо у тематику, морамо препознати чињеницу да је највећи број Срба код нас насељено на сјеверу земље, који је иначе и најсиромашнији регион. Иако не постоје истраживања о демографским предиспозицијама сиромаштва у нашој земљи, несумљимо је да је системска дискриминација нашег народа учинила то да Срби примају далеко мање прихода од неких других етничких група. Ако стварно желимо да се бавимо сиромаштвом и повећањем квалитета живота, схватићемо да је лош статус Срба у Црној Гори велики дио ове проблематике. Ми, наравно, сматрамо да свим људима који су у неповољном материјалном стању треба помоћи, али када постоји повезаност етичке припадности са сиромаштвом и дуга историје системске дискриминације, ми морамо нагласити да ће тешко доћи до позитивне промјена ако не препознамо ту везу.
Поента јесте да Срби нису неки “други”, и рјешавање проблема наше заједнице јесте унапређење друштва Црне Горе.
Успостављање здравих друштвених норми, а стигматизација штетних, је императив сваког јавног дјеловања у нашем друштву. Црној Гори је потребно друштво гдје ће реченица “ја сам Србин” имати једнаку тежину као реченица “ја имам плаве очи”. У овом друштву, бити Србин не носи за собом никакве последице и опасност од стигматизације ширег друштва, никакве предрасуде или политичке претпоставке. Сасвим супротно, општеприхваћено је да су они незамјењиви дио наше државе, баш као и сви остали народи.Морамо успоставити друштво гдје појединци неће формирати своје мишљење о некоме због његове етичке припадности.
У друштву које је прихватило свој мултиетички карактер, свака особа може да ужива у посебности и култури свог народа, а да не губи своја права или углед. У овом друштву, Влада Црне Горе ће обиљежавати Видовдан, а да се нико не буни због тога, јер се зна да је то веома важан датум за трећину становништва. Тробојка, као застава под којом су Срби одлучили да се окупљају већ вјековима, ниће бити тема контроверзи, јер само по себи неће имати политичке конотације, она је само симбол једног од народа Црне Горе. Пријатељски односи са Србијом, ће се самтрати нормалним, а друштвена параноја ће бити сведена на минимум.
Оваква Црна Гора би коначно прихватила чињеницу да у њој постоји народ кога не треба третирати непријатељски, а његовом потпуном интеграциј би осигурала мир, просперитет и срећу свих грађана. Србин, који би у овим условима исказао негативно мишљење о Црној Гори би, од сама његове заједнице, био осуђен. Говор мрже би морао имати статус светогрђа, а толеранција према њему би била непостојећа. Шале о народним стереотипима би биле сматране изузетно лошим укусом и не би изазивале смијех код никога. Народи Црне Горе би живјели у вјеровању да су незамјењиви дио наше државе, и то вјеровање би проширили на друге.
Ово је друштво будућности. Оно у себи има потенцијал да створи благостање у нашој држави. Све мање од потпуног уважавања свих народа које чине Црно Гору, је осуђено на репродукцију истих грешака и неправди које су до сада постојале. Наравно, ми нисмо још увијек достигли ниво зрелости и мудрости да конструишемо овакво друштво, али то не значи да не можемо да почнемо са тим. Српска демократска иницијатива, својом борбом против дискриминације Срба у Црној Гори, игра своју, за сада малу, улогу у овоме. Сам проблем дискриминације Срба, и начин на који Српска демократска иницијатива жели да се бори против ове појаве, смо већ описали у нашем претходном раду. Циљ нам је потпуна интеграција Срба у црногорско друштво, поштовање свих њихових права и посебности, и пружање једнаких могућности за напредак. Надамо се да, заједно са нашим суграђанима, као и са колегама из грађаског друштва, можемо да допринесемо бољитку наше државе. После свега, ми немамо други дом.
