Након дешавања у Венецуели можемо износити претпоставке о евентуалној издаји, претходном договору или нечем трећем. Али, основна порука акције је сљедећа: предсједник једне државе, у данашњем свијету, може својим оружаним снагама наредити хапшење и депортацију предсједника друге државе и тај акт спровести након агресије на ту другу државу.
Таква порука за собом носи чињеницу, као у камен уклесану: присуствујемо завршним чиновима сахране међународног права, које је настало након завршетка Другог свјетског рата. Такво међународно право није дуго живјело: његова сахрана је заправо почела актом бомбардовања СРЈ 1999. године. И, сви они који данас ламентирају над његовом судбином углавном су кукавички ћутали током његовог гажења 1999. године, или су пак подржавали тадашњу агресију на Србију и Црну Гору. Након тих трагичних догађаја, исти актери су лицемјерно покушавали да одрже институт међународног права у животу, селективно га примјењујући.
Управо су таква хипокризија и селективност довеле до данашње ситуације у којој важи искључиво право јачег, а најјачи глобални играчи су САД, Кина и Русија, након којих долазе неки други. ЕУ је, нажалост, политикама занемаривања сопствених интереса за рачун других и селективним примјенама међународног права, изгубила статус глобалног фактора.
Остаје нада да ће у оквиру Новог свјетског поретка постепено јачање многих и нових центара моћи стварати услове за обнову међународног права, које ће сви морати да поштују. Јер, без тога не може бити дуготрајног мира.