Бирачко тијело партија које су актуелни носиоци власти у Црној Гори не може бити одушевљено изабраним (боље речено – наметнутим) смјером државног руководства у спољној политици, али ни неким дешавањима на унутрашњем плану.
Значајна већина грађана који су гласали те партије (а били и дио некадашњег литијског покрета који је срушио диктатуру) не подржава, рецимо, непријатељске односе Црне Горе према Русији, нити угрожавање територијалног интегритета Србије.
Бошко Вукићевић
Ти грађани, на примјер, не подржавају званичну тезу о „ничим изазваној агресији Русије на Украјину“, већ су ближи тези да су неодговорне западне елите, а у првом реду ЦИА, организовале и финансирале државни удар у Украјини, унијеле раздор међу словенском браћом и изазвале братоубилачки рат с циљем „наношења стратешког пораза Русији“ и преузимања њених баснословних богатстава. Такође, ти грађани сматрају да је Косово Србија.
Безусловно слиједити спољње политике диктатуре Мила Ђукановића (а у неким случајевима их у негативном смислу и надмашивати), не само да обезвређује историјску и идентитетску суштину наше земље, Завјет Светог Петра Цетињског и нераскидиве односе са најближима – већ прави и непоправљиву штету развоју демократије у Црној Гори. Јер, таквим односом према сопственим гласачима нова власт шаље поруку да њихово мишљење, макар што се тиче суштинских спољнополитичких тематика – не вриједи.
Осим тога, нова власт би у поменутим политикама морала бити и прагматичнија, имајући у виду актуелни процес формирања новог свјетског пројекта. У руску побједу у геополитичком сукобу на тлу Украјине више не сумњају ни најтврдокорнији западни аналитичари, док је сасвим извјестан и повратак Трампа на изборима у Америци. Дакле, мудрије је постепено се прилагођавати амбијенту новог поретка, него тврдоглаво истрајавати на политикама које негирају свијетлу црногорску историју, а истовремено наносе и конкретну економску штету на пољу туризма и у другим привредним областима.
Дакако, нијесам присталица да се „иде главом кроза зид“, да се отворено и дрско пркоси западним адресама. Неопходно је само мало више мудрости, балансираности, опреза, али и визионарства. Не бити увијек предводник нечега што негира твоје интереса и твоје историјско биће. Некада нешто другачије формулисати. Некад одћутати. Некад се супротставити. Не бисмо у тим случајевима били једини, како међу чланицама ЕУ тако и међу онима који јој теже. Може се бити присталица што скоријег уласка у Европску унију, али без беспотребног „савијања кичме“ и безусловног прихватања свега и свачега. Понављао сам у више наврата: када понекад покажете кичму, више ће вас и н Западу цијенити, имаћете већу специфичну тежину, па вас стога можда и брже приме тамо гдје желите да будете. То су неки моји основни савјети за нову власт.
Savjeti su dobri ali je veliko pitanje ima li ko da ih čuje jer je teško lećeti onome ko je navikao da puzi, a to je radila montenegrinska vlast jako dugo i ovu sramotnu naviku dobrim dijelom ostavila u nasleđe i novoizabranoj!