Foto: Printscreen/Youtube/THCF
Kada se u konkurenciji Vjose Osmani ponudi besmislenija izjava, onda to privlači posebnu pažnju. Tako je svoj trenutak slave na političkoj pozornici zaslužio hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić objavom sledećeg sadržaja: „Prošlo je vrijeme kada je Hrvatska pitala Beograd šta smije i kako treba raditi i to se više nikada neće ponoviti“.
Bio je to početak njegovog obrazloženja otkud baš sada potpisivanje deklaracije o saradnji u oblasti odbrane i bezbjednosti između Zagreba, Tirane i Prištine.
U sadržaju deklaracije potenciraju se vojno-tehnička saradnja, kupoprodaja naoružanja i opreme, obuka i obrazovanje kadrova, ali i suzbijanje hibridnih prijetnji i jačanje strateške otpornosti.
Naravno, u Beogradu apsolutno niko niti je očekivao, niti očekuje da ga hrvatski političari pitaju šta smiju ili ne smiju raditi. Šta više, posmatrano iz Beograda, istorija srpsko-hrvatskih odnosa u zajedničkoj državi uglavnom je bila povezana sa činjenjem raznih ustupaka centralnih vlasti, od stvaranja banovina do konfederalizacije Jugoslavije ustavnim rešenjima iz 1974. godine. Naposletku, ništa od toga nije pomoglo da se zemlja sačuva.
Kada je reč o stavu i zainteresovanosti Srbije u tekućim odnosima sa Hrvatskom, uglavnom se pažnja obraća na dvije stvari: status srpskog stanovništva i politika prema Bosni i Hercegovini.
Albance razumijemo, ali Hrvate…
I te dvije stvari, mada su „na prvoj strani“ spoljnopolitičkih pitanja kojima se srpska diplomatija intenzivnije bavi, svakako nisu među „top prioritetima“. Usled toga i povremene kritike vladajuće strukture iz akademskih i intelektualnih krugova, od pojedinaca koji su fokusirani na postjugoslovenski prostor.
Opterećena nekim drugim izazovima, čini se kako bi Srbija bila sasvim zadovoljna da se u ovom trenutku na „sjeverozapadnom vektoru“ ne stvaraju bilo kakvi problemi. Čini se i kako bi se zbog toga pristajalo na kakve sitnije ustupke, pošto je uprkos negativnom iskustvu – sklonost ka činjenju ustupaka Hrvatima konstanta u srpskoj politici.
Zašto je to tako, da li je to ispravno ili ne, a na kraju krajeva i da li je tačno ili ne (pošto iz Zagreba sasvim sigurno imaju dijamteralno suprotan pogled na ovu stvar) – pitanja su za neku drugu diskusiju. Tek, baš zbog svega navedenog u Beogradu je usledilo prvobitno iznenađenje hrvatskim potezom i potpuna zblanutost Anušićevom porukom.
Ono što Albanci rade, gledano iz perpsektive političke prakse jeste neprijatno, no gledano iz ugla (geo)političke teorije sasvim je jasno i razumljivo. Nasuprot tome, ono što Hrvati rade niti je jasno, niti je razumljivo.
Pred Srbijom – Tramp, Peking i Moksva
Hipotetički, za rešavanje statusnog pitanja na Kosovu i Metohiji, koje uprkos svim kampanjama, pritiscima, nakaradnim tumačenjima sporazuma i ugovora, podmićivanjima, zloupotrebama i raznim drugim marifetlucima – ostaje otvoreno, Srbija ima nekoliko opcija, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu.
Među opcijama na spoljnopolitičkom planu je i intenziviranje dijaloga sa administracijom Donalda Trampa oko ove stvari, ali i održavanje permanentnih kontakata sa Moskvom i Pekingom koji su za ovo pitanje zainteresovani.
Albanska politička elita nakon promjena u Vašingtonu shvata da se okolnosti menjaju, stari plan o „uguravanju“ takozvane „Republike Kosovo“ u NATO dodatno se izjalovio i njima je, za svaki slučaj – potrebna simulacija nekakve „izlazne strategije“.
Realno, za tu namjenu, mogli su odabrati dva puta. Prvi – da u taj „antisrpski savez“ okupe veći broj balkanskih država, uključujući svakako ili Crnu Goru ili Sjevernu Makedoniju (ili obje države zajedno), ali i uključujući i još nekoga od „ozbiljnijih igrača“ iz šireg okruženja.
Pošto od tih „ozbiljnijih igrača“ iz više razloga otpadaju Grčka, Rumunija, kao i Mađarska, ostaju kao potencijalni učesnici Bugarska i Turska. Koliko je poznato, Bugari jesu konsultovani, ali se u ovoj „mini-balkanskoj“ alijansi nisu našli. U Sofiji postoje političari koji su nesumnjivo pobornici ovakvog pristupa, ali oni (barem za sada) nisu u većini.
Turski „zemljotres“
Što se Turske tiče, njena podrška ovakvom tipu vojne saradnje izazvala bi omanji zemljotres i stvorila sasvim novu geostrategijsku realnost.
Bez ikakve zadrške, Srbija bi se onda, prije ili kasnije, morala do kraja „otvoriti“ prema Rusiji i Kini i produbiti sa ovim velikim silama sve tipove vojne saradnje. Šta bi se nakon toga dešavalo na Balkanu, možemo samo pretpostavljati.
Elem, „skromno formatiranje“ ovog saveza tokom njegovog nastajanja pokazuje nam da se međunarodno okruženje nepovratno mijenja. Da je ovaj dogovor uspostavljen prije deceniju i po, u savezu bi od starta bili i Severna Makedonija i Crna Gora, kao i Bugarska, a ne bi izostala ni otvorena podrška Turske.
I – Srbija bi mogla dobiti kakvu deklarativnu podršku od Rusije i možda Kine, a kako bi se ta podrška manifestovala u političkoj praksi zavisilo bi od „hiljadu i jednog faktora“.
Drugi put vodio je preko samostalnog koordiniranja aktivnosti Tirane i Prištine, što se u Beogradu u velikoj meri i očekuje, pošto je pretpostavka da će promene u međunarodnom okruženju doprineti dodatnoj artikulaciji „velikoalbanskih težnji“ koje će se ispoljavati kroz razne vrste međusobnih dogovora.
Bez obzira što se ova artikulacija između Tirane i Prištine očekuje, u Beogradu je kad-kad teško proceniti radi li se o pukim provokacijama, smišljenom simuliranju ili manifestaciji prijetnje. Zbog toga i „amplitude“ u reakcijama srpskih zvaničnika, koje se kreću od histeričnih verbalnih kontranapada do sleganja ramenima i banalnog konstatovanja. Uglavnom, kada je reč o hipotezama i projektovanim opcijama Beograda, malo šta se menjalo jer se sve rešavalo u „binarnom“ srpsko-albanskom okviru. Pojedine opcije bi bile prihvatljivije, neka rešenja korisnija, ali to već zavisi od budućih situacija i faktora na koje neće uticati niti Srbi niti Albanci.
Šta hoće Zagreb?
Otkud sada Hrvati u ovoj „binarnoj kombinaciji“? Šta hoće Hrvatska? Kako se to može razumjeti među Srbima?
Zagreb je očigledno uznemiren razvojem situacije u BiH, daleko više nego bilo ko u Beogradu, daleko više nego li ogroman broj ljudi u Sarajevu. Da, Bosnu i Hercegovinu potresa ogromna kriza, ali se ta kriza smiruje jednostavnim potezom: političkom eliminacijom Kristijana Šmita. Apsolutno suludim odlukama Šmit je napravio haos, pa sada ako evropske zemlje predvođene Šmitovom matičnom državom žele da budu dio tog haosa – onda ćemo se svi o jadu zabaviti. I mi – na Balkanu, i oni u – EU.
Ipak, postoji i verovatnoća da se jadom ne zabavimo, jer nije baš svima u Evropi čisto zašto bi postajali dio ovog haosa. Gotovo izvesno, dio tog haosa neće biti ni SAD, Rusiju u Kinu u tom kontekstu ne treba ni pominjati.
Gotovo izvesno, među Bošnjacima takođe postoji svest da je za haos odgovoran Šmit, a među Srbima nada da će se ovo „nekako riješiti“ bez daljih eskalacija i sukobljavanja. Odlukom da se otvoreno učestvuje u antisrpskom vojnom savezu zajedno sa pobornicima velikolabanske ideje, Zagreb zapravo aktualizuje krizu u BiH na jedan nov način. Za Srbiju, u kojoj, ako posmatramo institucionalni aparat i uticajne političke kružoke – do juče niko nije ni pomišljao da je nezavisnost Republike Srpske realno izvodljiva, sada razmišljanje o kocenptualizaciji podjele BiH postaje hipotetička opcija.
Istina, to je sve i dalje u ravni teorije, na dugom štapu, ali se otvaraju vrata za razmišljanja na tu temu. Jer, „stratešku nedoumicu“ za Srbiju sada predstavlja pitanje postavljanja Hrvatske tokom krajnje nepredvidivog i vrlo „stresnog“ rješavanja kosovskog statusa na jedan nov način u sasvim drugačijem međunarodnom okruženju. Ako već postoji „nedoumica“ takve vrste, ako ona izaziva sumnju o mogućim neprijatnostima sa te strane, onda je bolje nasupati ofanzivno, podići cenu uloga i aktualizovati opcije o kojima se razmišlja na drugačiji način.
„Hibridna pretnja“
Za Srbiju, nakon dogovora Zagreba, Tirane i Prištine ovaj novi okvir predstavlja klasičnu bezbjednosnu dilemu, koja se u našoj svakodnevici može manifestovati na nekoliko načina.
Obrazloženja kako pomenuti vojni savez „nije uperen protiv treće strane“, kao i da se odnosi na polja vojnog obrazovanja i vojno-tehničku saradnju od male su koristi. A kako drugačije razumjeti teze o suzbijanju hibridnih pretnji i jačanju strateške otpornosti? Ovdje nije stvar samo u sadržaju, nego i u percepciji. Mada se u Zagrebu to drugačije doživljava i analizira, ovaj sporazum predstavljaće povod za krupan zaokret u percepciji Hrvatske u srpskoj političkoj eliti. A sa promjenom percepciji mjenjaće se i strateški pristupi i taktički potezi.
(Sputnjik)
