Данас, док се Црна Гора убрзано претвара у политички експеримент без правила и принципа, питање које се све гласније поставља јесте: да ли је августовска већина, која је некада била симбол наде и борбе против диктатуре, изгубила компас? Јер, оно што је требало да буде темељ промјена, сада дјелује као лабораторија у којој се експериментише са судбином српског народа – и то без његовог пристанка.
Предсједник и потпредсједник Владе Милојко Спајић и Алекса Бечић, уз вјерну подршку министра Драгослава Дада Шћекића, дјелују као сценаристи нове политичке драме у којој Срби играју улогу непожељних ликова. Док се Бошњачка странка и мањинске партије враћају на велика врата, српске партије полако али сигурно бивају гурнуте у политички заборав. Зар није довољно говорљиво што је Уједињена Црна Гора већ елиминисана са републичког нивоа, њихови кадрови отписани, а у Беранама је Бошњачка странка добила мјесто за столом власти у којој нема Слободне Црне Горе? Ако ово није сигнал, шта онда јесте?
Српске партије изгледа као да су изгубљене у преводу сопствених интереса. Умјесто да поставе црвене линије, услове и ултиматуме, оне посматрају како се савези раскидају и договори крше. Да ли је тако тешко било инсистирати да Бошњачка странка раскине савез са ДПС у Бијелом Пољу, као што је раније обећано? Или да се заштите саборци попут Владислава Дајковића, који је изигран у Беранама?
Они који су својим раменима изнијели смјену Мила Ђукановића сада постају терет?
Бечић, Спајић, Шћекић
Данас, док се Црна Гора убрзано претвара у политички експеримент без правила и принципа, питање које се све гласније поставља јесте: да ли је августовска већина, која је некада била симбол наде и борбе против диктатуре, изгубила компас? Јер, оно што је требало да буде темељ промјена, сада дјелује као лабораторија у којој се експериментише са судбином српског народа – и то без његовог пристанка.
Предсједник и потпредсједник Владе Милојко Спајић и Алекса Бечић, уз вјерну подршку министра Драгослава Дада Шћекића, дјелују као сценаристи нове политичке драме у којој Срби играју улогу непожељних ликова. Док се Бошњачка странка и мањинске партије враћају на велика врата, српске партије полако али сигурно бивају гурнуте у политички заборав. Зар није довољно говорљиво што је Уједињена Црна Гора већ елиминисана са републичког нивоа, њихови кадрови отписани, а у Беранама је Бошњачка странка добила мјесто за столом власти у којој нема Слободне Црне Горе? Ако ово није сигнал, шта онда јесте?
Српске партије изгледа као да су изгубљене у преводу сопствених интереса. Умјесто да поставе црвене линије, услове и ултиматуме, оне посматрају како се савези раскидају и договори крше. Да ли је тако тешко било инсистирати да Бошњачка странка раскине савез са ДПС у Бијелом Пољу, као што је раније обећано? Или да се заштите саборци попут Владислава Дајковића, који је изигран у Беранама?
Они који су својим раменима изнијели смјену Мила Ђукановића сада постају терет?
Један по један, отпадају са мозаика власти који је све више налик на идеолошки хаос. Умјесто прозора ка будућности, добијамо кућу закључаних врата, из које Срби гледају како им се измиче тло под ногама?
Али, питање је: докле? Докле ће српске партије бити статисти у сопственој трагедији? Ако се не пробуде, овај сценарио неће бити само прича о власти без Срба – биће то епитаф за њихову политичку будућност.
Реченица коју је изговорио протестантски свештеник Мартин Нимелер одјекује као упозорење које је у својој чувеној изјави изговорио “онда су дошли по мене – али више није било никога да говори за мене.“
Баш зато, ова прича о српским партијама није само питање политичке судбине, већ опомена за све – да ћутање и нечињење увјек имају своју цијену.
Sva trojica su Srbi. Ovaj tekst je propaganda da je damo DF srpska opcija. Ima i drugačijih Srba.