Juče se obeležavalo 19 godina od referenduma kojim je Crna Gora obnovila državnu nezavisnost. Za jedne — datum novog početka. Za druge — dan kada je otpočeo sistemski progon jednog naroda, njegovog jezika, vere, istorije i prava na postojanje. Srbi u Crnoj Gori, uprkos tome što predstavljaju više od trećine stanovništva, našli su se u položaju građana drugog reda — u sopstvenoj državi.
Referendum kao okidač za institucionalnu diskriminaciju
Odmah nakon referenduma 2006. godine, počeo je tihi, ali odlučni pritisak na sve što je srpsko. Politička elita, predvođena DPS-om, stvorila je državni aparat koji je sistematski marginalizovao Srbe: najpre kulturno i duhovno, a zatim i ekonomski i institucionalno.
Zabrana zaposlenja: Srbi van institucija
Srbi su godinama bili praktično onemogućeni da rade u ključnim državnim strukturama. Zapošljavanje u policiji, vojsci, pravosuđu i državnim firmama bilo je rezervisano gotovo isključivo za one lojalne režimu i deklarativno „crnogorskog“ identiteta. Biti Srbin značilo je ostati bez šanse za karijeru — posebno ako ste otvoreno govorili srpskim jezikom, koristili ćirilicu, ili podržavali Srpsku pravoslavnu crkvu.
Lažna istorija: Od braće do „okupatora“
Uporedo sa institucionalnim potiskivanjem, otpočela je i medijska i akademska kampanja redefinisanja crnogorske istorije. Kroz delovanje tzv. kvazi-istoričara, uz podršku režima, počela je revizija: Srbi su predstavljeni kao „okupatori“, dok se viševekovno bratstvo svelo na „agresiju“. Cilj je bio jasan — prikazati Srbe kao remetilački faktor, a ne kao narod bez koga Crna Gora nikada ne bi postojala.
Kultura i jezik: Sistematsko potiskivanje
Srpski jezik, iako maternji za ogroman deo stanovništva, potisnut je iz škola i institucija. Ćirilica se briše iz upotrebe, a tzv. „crnogorski jezik“ se nameće kao jedina norma. Istovremeno, kulturne ustanove i mediji izbegavaju srpske autore, termine i tradiciju — stvarajući atmosferu u kojoj je srpski identitet nepoželjan.
Ulazak u NATO i priznanje Kosova: Odluke protiv Srba
Crna Gora je 2017. postala članica NATO-a — bez referenduma. Godine 2008. priznala je nezavisnost tzv. Kosova. Oba poteza doneta su uprkos snažnom protivljenju srpskog naroda i viđena su kao izdaja i sečenje istorijskih i duhovnih veza sa Srbijom.
Popis 2024: Srbi i dalje stoje — preko 30%
Uprkos decenijama asimilacije, pritisaka i kulturnog brisanja, Srbi su opstali. Popis iz 2024. pokazuje da se preko 30% građana Crne Gore izjasnilo kao Srbi. To nije samo statistika — to je dokaz istrajnosti jednog naroda da ne zaboravi ko je i šta je.
Avgust 2020: Promena vlasti, ali ne i kraj pritisaka
Nakon parlamentarnih izbora u avgustu 2020. godine, kada je srušena tridesetogodišnja vlast DPS-a, mnogi su očekivali preokret. Srpski narod, koji je dao ključnu podršku promenama, nadao se ravnopravnosti, pravdi i kraju diskriminacije.
Ipak, iako je došlo do izvesnih pomaka — povratka crkvi, većeg prisustva ćirilice, slobodnije upotrebe srpskog jezika — napadi na Srbe nisu nestali. Medijski linč, institucionalne barijere i pokušaji stvaranja novih podela i dalje su prisutni. Neki centri moći, kako iznutra, tako i spolja, nastavljaju da Srbe prikazuju kao „remetilački faktor“, pokušavajući da očuvaju narativ iz vremena režima Mila Đukanovića.
Zaključak: Srbi — od državotvornog naroda do politički nepodobnih
Srbi u Crnoj Gori su kroz istoriju branili i gradili ovu zemlju. Danas, uprkos svemu, opstaju. Progon bez metaka, ali sa dubokim posledicama, još traje. No, i dalje stoje uspravno — narod kome je oduzeto mnogo, ali koji nikada nije prestao da veruje u pravo na istinu, dostojanstvo i svoje mesto pod crnogorskim nebom.
