Autor: msr Vladimir Papić
U jeku nedavne pandemije virusa korona raslo je interesovanje za književnošću koja tematizuje epidemije, prvenstveno kuge, a potom i drugih pošasti koje su nastajale i iščezavale kroz povest čovečanstva. U red Homerove Ilijade, Bokačovog Dekamerona, Poove Maske crvene smrti, Manove Smrti u Veneciji, Kamijeve Kuge, Markesove Ljubavi u doba kolere, Saramagovog Slepila, Pekićevog Besnila, staju i dela srpske književnosti druge decenije HHI veka, poput romana U senci crne smrti Dobrila Nenadića (2011) i Pomor i strah Vuleta Žurića (2018). U romanu Dobrila Nenadića epidemija kuge u šesnaestom veku služi kao scenografija za opisivanje svakodnevnog života ljudi na obzorju rane modernosti, ali i za prikazivanje univerzalnih tema, koje karakterišu ljudsku vrstu u svakom (pa i aktuelnom) vremenu. Dobro i zlo, ljudske strasti, lakovernost, profiterstvo u kriznim vremenima, svoje mesto nalaze na stranicama romana koji govori o slikama smrti i stradanja.
Okosnica romana U senci crne smrti Dobrila Nenadića (1940–2019) jeste kuga koja izbija na portugalskom brodu Karla, na kom se nalazi i jedan Srbin – nazvan Zorzi. Prvi izdavač ovog dela (beogradska Prosveta), žanrovski ga određuje kao pikarski roman. Ovaj tip romana, još od Lasarilja sa Tormesa, karakteriše protagonista pikaro koji je obično „usamljenik, koji živi na margini društva i koji dobro poznaje njegove poroke: licemerje, pohlepu i koristoljublje. Lutalica ‘sluga mnogih gospodara’ (mozo de muchos amos), bez socijalnih i emotivnih korena, shvata život kao bespoštednu borbu za opstanak, u kojoj su sva sredstva dozvoljena” (RKT 1992: 600–601).
Prodat za tri cekina kuvaru Encu Đakopetiju, Zorzi je na brodu besplatno radio kao pomoćnik u kuhinji i negovatelj (a zatim i grobar) obolelih od kuge. Njegovi socijalni i emotivni koreni daleko su od civilizacije koju njegov brod predstavlja. Pravim imenom – Srbin Đurđe, unuk sluge i „slepčovođe” Stefana Slepog Brankovića i sin gluvonemih Radula i Anike, grčki šizmatik među rimokatolicima, simbolizuje propast srpske srednjovekovne države. Osuđen je da se potuca po svetu, baš kao i Stefan Slepi sa ženom i troje dece, koji „po latinluku” samo što nije prosio. Srednjovekovna tematika obeležava opus Dobrila Nenadića i čini ga prepoznatljivim u okvirima savremene srpske književnosti. Tako se i Zorzijevo srpsko srednjovekovno poreklo organski nadovezuje na čitav autorov opus, ali i staje kao Drugo nasuprot rimokatoličkoj renesansi, koja obeležava radnju ovog romana.
Deda Miloje je predstavljen kao mitsko biće čije su pouke o umerenosti i mudrosti uputstva za Đurđevo življenje. Iako postoji ambivalentan odnos ljubavi i mržnje između unuka i dede, Milojevi saveti daju Zorziju snagu da izdrži, baš kao i neimenovanom junaku Šćepanovićevih Usta punih zemlje, kom je deda uzor u borbi protiv smrti. Đurđe dedu i Boga nikada nije razumeo, a naizgled neprijateljski odnos i spartansko vaspitanje tokom detinjstva, pokazali su se korisnijim za preživljavanje od neme majčinske ljubavi i zaštitničkog odnosa prema sinu. Preseljenjem u Veneciju i sticanjem bogatstva raskida se nit između unuka i dede. U Udinama ga više niko ne čeka jer postaje ono Drugo – dekadentni bludnik i varalica opsednut posedovanjem novca i žena, otrgnut od srpske istorije i pravoslavne duhovnosti. Deda Miloje odlazi „da ne gleda svog razmetljivog i pohlepnog unuka koji je umesto njegovih pouka usvojio nauk podlih Latina, đavoljeg okota” (Nenadić 2011: 157).
Dešavanja u romanu možemo da podelimo na pet celina, spram mesta i okolnosti u kojima se radnja odvija. Prvo od njih jeste afrička obala na koju su se mornari nasukali nakon proslave Valentinova 1510. godine. Ovde posada upoznaje domorodačko stanovništvo, pokazuje svoju kolonijalnu prirodu i biva suočena sa Drugošću. Stoga bismo, pored srednjovekovne književnosti i narodnog predanja, izvore za Nenadićevo delo mogli da pronađemo i u našoj staroj primorskoj književnosti, tradiciji Srca tame Džozefa Konrada i nekada popularnim avanturističkim romanima Emilija Salgarija, kao i putopisnoj prozi Rastka Petrovića. Trgovina je predstavljena kao glavni medijum između divljine i civilizacije, ali nijedna od strana koje u njoj učestvuju nije prikazana kao žrtva. Koliko su Evropljani spremni da domorodačkom stanovništvu daju trice u zamenu za dragocenosti, toliko su i članovi plemena Mbvana spremni da za to trampe pokvareno meso gmizavaca. Istaknuta je figura Pijetra Korelija, „pacovskog kralja”, za kog se pretpostavlja da je bivši dominikanac, sledbenik Đirolama Savonarole. Kroz pomen prošlosti učesnika pobuna koje anticipiraju crkvenu reformaciju (i antireformaciju), opravdava se posedovanje ukradenih boja za slikanje, koje su opčinile domoroce. Uvodeći istorijske reminiscencije u roman, Dobrilo Nenadić teži da obuhvati totalitet i protivrečnosti vremena o kom piše, iako je njegovo delo suštinski određeno životom i priključenijima jednog junaka.
Mornari Đino Kolombini i Zorzi, tokom poslednjih dana provedenih na obalama zapadne Afrike, pronalaze kolibu u kojoj je starac ostavljen da umre. Dok je tragao za vrednim predmetima, Đinu je nekoliko buva skočilo na vrat i time započelo seriju bolesti i smrti na portugalskoj karaveli. Istovremeno počinje Zorzijeva borba protiv pošasti. Druga celina romana odvija se na brodu i u njoj saznajemo više o mornarima, njihovim tajnama i međusobnim odnosima. Upravo su Đino i Pijetro bili prve žrtve bolesti koja se pojavila među posadom. Prvi Zorziju blizak, drugi mrzak, nisu shvatali povezanost buva, pacova i kuge. Pikaro je jedini koji shvata ove relacije, a njegovo pravoslavno poreklo kao Drugost, u sebi sadrži nešto demonsko, što ga (prema mišljenju saputnika) i štiti: „Čak se i našalio govoreći mu kako kuga ubija čak i pacove a eto njemu Zorziju, ništa ne može, na njega ne prijanja iako je u dodiru bio sa bolesnima, a kada se do sada nije razboleo, neće ni do sada, neće nikada jer ga je proviđenje odabralo da preživi, kao što je Gospod odabrao Noja, po nekom svom zagonetnom načelu. / Kako bi mu rado Đurđe odbrusio. / Zato što sam šizmatik, sinjore kapitano, zato što se krstim sa tri prsta!” (Nenadić 2011: 39).
Zorzi počinje da se interesuje za pacove, stvorenja slična ljudima „po obesti i surovosti”. Usled svojih „zaduženja” biva izopšten iz ljudske zajednice i marginalizovan, te u slobodno vreme iskorišćava sopstvenu inteligenciju, odveć karakterističnu za junake srpske narodne epike (u stihu i prozi). Njegova domišljatost dolazi do izražaja kada zatvara pacova predatora Lea u kavez, ispitujući da li će kuga nestati ukoliko on istrebi čitavu svoju vrstu. Pacovski „kanibalizam” pokazuje rezultate, ali ih Zorzi ni sa kim ne deli – drugi mornari to ne bi mogli da razumeju, te bi mu „živom kožu odrali i razapeli je na glavnu katarku jer kako neko uopšte može da neguje i hrani te odvratne štetočine koje ljudima kradu hranu. Može, ako je nastran i lud ili ako je đavolov sluga” (Nenadić 2011: 62).
Vremenom su se mnogi mornari razboljevali i umirali, dok su oni neupadljivi „ni mnogo pametni ni mnogo glupi, ni radni ni lenji, ni pobožni ni bezbožnici, ni lepi, ni ružni, ni mršavi, ni debeli […] suviše obični, neprimetni” (Nenadić 2011: 42), iz nepoznatih razloga ozdravljali. Niko nije mogao da predvidi tok bolesti i njen ishod, te je počeo da vlada strah da molitve ne pomažu i da će preživeti samo grešnici – šizmatici, homoseksualci Roko i Loko i drugi neprijatelji rimokatoličkog Boga. Pravo lice posade je počinjalo da se pokazuje tek s pojavom kuge – tada su mornari mogli da slede sopstvenu prirodu i postanu „prepredeni i dugoprsti trgovci kojima je zveket cekina i talira jedini zvuk koji ih pokreće, ili pak obični razbojnici pljačkaši isti u dlaku kao i sve druge gusarske bitange ili bludnici koji se valjaju u razvratu sa, po zlu i pokvarenostima, čuvenim mletačkim kurvama” (Nenadić 2011: 46).
Treća celina romana odvija se na ostrvu Kape Verde i potvrđuje stav o mornarskoj težnji za bogaćenjem po svaku cenu. Na ostrvu je Zorzi izopšten sa bolesnicima koje neguje i na njima vrši svojevrsne „medicinske” eksperimente, dajući im hranu od koje će povraćati, a time i izbaciti kugu iz sebe. Na ostrvu više ne postoji hijerarhijski poredak karakterističan za boravak na brodu, Zorzi je slobodan i poseduje moć da upravlja i leči vodeći se dedinim savetima. Iako izolovan sa broda, on na njemu boravi tajno i pohodi kapetanove odaje, jede mu hranu i upotrebljava njegove lične stvari, čime potvrđuje slovensku domišljatost i buntovnost, Mlecima poznatu još od Kanjoša Macedonovića. Monotoni život na ostrvu se iz korena menja dolaskom majmunčića Lulua i njegovog vlasnika, starog mađioničara Umberta Mangana, i samog obolelog od kuge. Za njega se pričalo da „ima pune kovčege zlata i dijamanata koje je godinama sakupljao baveći se prljavim poslovima: naručenim ubistvima, otmicama, ucenama, razbojničkim prepadima i krađama” (Nenadić 2011: 78). Uprkos enormnom bogatstvu, živeo je u bedi te niko ne bi mogao da ga optuži za zločine u kojima je učestvovao. Kroz lik mađioničara Mangana Nenadić prikazuje Veneciju tog vremena kao područje zakulisnih radnji u koje su svi staleži njenog dekadentnog društva umešani i spremni da učine sve zarad novca, stajući nasuprot mitu o beskompromisnim srpskim srednjovekovnim junacima.
Iščekivanje Umbertove smrti da bi im on, možda, u bunilu otkrio gde je sakriveno blago, bilo je glavno zaduženje mornara. Ipak „prepredeni gad” nikada nije otkrivao ni mesto na koje je sakrio blago, ni svoj modus operandi, na koji ga je sticao. Tako je i smrt došla po Umberta Mangana, bez saznanja o tome gde je njegov imetak sakriven. Pikaro Đurđe se i ovde pokazao kao najumniji i najistrajniji član posade, sa najvećom motivacijom da stekne novac, pobegne sa broda i oženi ćerku ribara Vinćenca Pikolinija. Otkrivši da je drago kamenje sakriveno u grudnjaku od skupocenog mekanog pamučnog platna, koji je Umberto nosio pripijen uz golu kožu, Zorzi postiže svoj cilj. On je revnosno pregledao postavu grudnjaka i iz njega, kapetanovim ranarskim priborom, koji je „pozajmio”, vadio zrnca i raznobojne sitne kamenčiće (za njega) neprocenjive vrednosti.
Prvo Đurđevo bogaćenje odvaja ga od sudbine srpskog despota, čiji pad iz sreće u nesreću ne može da razume (niti više poseduje sažaljenje za propast velikaša i silnika). Ipak, mudrost mu ne dozvoljava da se u bogatstvu uzvisi i tako dovede u neprijatne situacije. Iako je želeo da kupi odelo od velura i brokata i nekoliko skupocenih šešira, zadovoljio se onim od pseće kože i time postao nova ličnost – Serđo Gracijani. Obogativši se, shvatio je prvo pravilo života u Veneciji i uspešno prešao u četvrtu etapu radnje romana: „Ako imaš novca i ako hoćeš da ga trošiš, naći ćeš sve što tražiš i dobićeš sve što želiš i mnogi će ti biti na usluzi da ti pomognu u tome i tako će ti sve biti dostupno kao na dlanu” (Nenadić 2011: 111).
Novac mu pomaže u svakoj telesnoj i duhovnoj transformaciji pri inicijaciji za prelazak u odraslo doba, pa i u gubljenju nevinosti sa krezavom i ružnom „ofucanom matorom kurvom”. Đurđe nakon prvog seksualnog odnosa još jednom menja ime i zvanično postaje Benedeto Kastelnuovo. Dobrilo Nenadić i u ovom romanu nudi specifičan odnos prema ženama. S jedne strane, prikazane su heroine srpske srednjovekovne istorije – Mara Branković i Katarina Kantakuzin, turska sultanija i zagrebačka grofica, koje nisu htele da prihvate drugu veru već su se pokazale kao „prave kćeri svoga malog ali ponosnog naroda” (Nenadić 2011: 52). Nasuprot njima žene sa Zapada nisu bile ni odane ni bogobojažljive, već su lako mogle da se dovedu u vezu sa ilustracijom na koricama prvog izdanja romana U senci crne smrti – Ticijanovom slikom Pokajnica Marija Magdalena iz 1580. Počevši od ribareve ćerke Đine Pikolini, u koju je Zorzi bio zaljubljen tokom putovanja, a po dolasku u Pokito je i osvojio, njene majke Lučije i mletačkih konkubina, sve su u sebi posedovale crtu pohlepe.
Sva Zorzijeva travestija bila je neophodna da bi se osvojilo Đinino srce, za koje, prema mišljenju njenog oca, nije postojao niko dovoljno dobar, ni lep, ni muževan, ni srčan. U tome mu pomažu Ugo Boci – telesna snaga koja dopunjuje Đurđevu pamet i Silvio Troti, atipično uredan mesar koji postaje Benedetov partner u snabdevanju brodova mesom i ribom. Vest da se kraj obala Sardinije pojavila turska flota, dovela je do nestašice mesa na venecijanskoj pijaci i porasta cene žive stoke. Benedeto i Silvio su morali brzo da delaju.
Predstavljen kao Đuka Piko Kaljostro, Đurđe je posetio i Vinćencovu porodicu. Isprva nepoverljiv, ribar popušta pod uticajem grabežljive Lučije i sklapa dogovor sa Đukom o otkupu čitavog godišnjeg ulova ribe i dodatnom plaćanju njenog čišćenja. Predstavljajući se kao bogataš kom nije stalo do ispalog zlatnog cekina, pomutio je um čitavom ribarskom seocetu Pokito, pa i samoj Đini, koju je zavela moć sa njenim različitim licima: „slava, lepota, muževnost, hrabrost, bogatstvo, vlast” (Nenadić 2011: 139). Prvi od nekoliko njihovih intimnih susreta, koji su u romanu prikazani isuviše naturalistički, neadekvatnim kolokvijalnim jezikom koji odstupa od forme i stila ostatka dela, dogodio se na dan najezde jata tune u ribarskom seocetu. Nakon svakog od erotskih sastanaka, Đina nije zaboravljala da uzme po jedan srebrni novčić, što je Đuku dovelo do dileme: „da li ona to čini zato što je gramziva ili je prosto kurva” (Nenadić 2011: 143). Selo je za kratko vreme postalo bogato i u njemu su se našli svi zastupnici Nečastivog, koji je „nasrtao na sva čula”. Među njima su bile i prostitutke, čak i dve najluksuznije iz Venecije – Laura i Sandra. Đurđev plan da se naruga Đini uspeo je kada je namamio Lauru da polno opšti s njim i za to joj dao najmanji bakrenjak, a Sandra je njemu platila tri zlatna cekina za seksualni odnos. Taj igrokaz doveo je Đinu (i njenu majku) do vrhunca ljubomore, ali i razmišljanja o tome šta život u Veneciji nudi. Nasuprot siromaštvu ribarskog sela, stajale su raskošne haljine. Nekoliko dana nakon nemilih događaja sa prostitutkama i dugova koje je njen otac napravio u besu, Đina dolazi kod Đuke da je spasi od oca pijanca i zle i pakosne majke, sa kojima nema ni hleba ni spokoja.
Odlazak Đuke i Đine u Veneciju, gde bi ona vremenom trebala da mu postane sluškinja, supruga ili ljubavnica, obeležava poslednju, petu celinu romana. Želeći da svom neprijatelju sa broda Bjankiju Leoneu, prerušenom u odrpanca, pokaže bogatstvo i status koji je stekao, neoprezno poziva čitavu posadu karavele Karla na večeru u svoju kuću. Kupivši Karlu i ponizivši one koji su njega ponižavali, zaboravio je na kugu. Ipak, Huan Rodriges, Španac iz Kadiza, bio je zaražen i Đina mu se posvetila tokom večere, smatrajući to zadatkom dobre domaćice. Kuga se vratila u Zorzijev život i kaznila ga za raskalašnost i neopreznost, ugrozivši mu ono najmilije. U poslednjim poglavljima scene se smenjuju brzo i pokazuju dileme koje muče Zorzija nad posteljom voljene žene, koja je zaražena njegovom krivicom. Time se on vraća u svoj pređašnji status bolničara i pravoslavnog šizmatika, koji se žrtvuje za ljubav, a ne za novac, dok kuga pokazuje da se u životu ništa ne menja, već ciklično vraća i obnavlja.
