Аутор: мср Владимир Папић
У јеку недавне пандемије вируса корона расло је интересовање за књижевношћу која тематизује епидемије, првенствено куге, а потом и других пошасти које су настајале и ишчезавале кроз повест човечанства. У ред Хомерове Илијаде, Бокачовог Декамерона, Поове Маске црвене смрти, Манове Смрти у Венецији, Камијеве Куге, Маркесове Љубави у доба колере, Сарамаговог Слепила, Пекићевог Беснила, стају и дела српске књижевности друге деценије ХХI века, попут романа У сенци црне смрти Добрила Ненадића (2011) и Помор и страх Вулета Журића (2018). У роману Добрила Ненадића епидемија куге у шеснаестом веку служи као сценографија за описивање свакодневног живота људи на обзорју ране модерности, али и за приказивање универзалних тема, које карактеришу људску врсту у сваком (па и актуелном) времену. Добро и зло, људске страсти, лаковерност, профитерство у кризним временима, своје место налазе на страницама романа који говори о сликама смрти и страдања.
Окосница романа У сенци црне смрти Добрила Ненадића (1940–2019) јесте куга која избија на португалском броду Карла, на ком се налази и један Србин – назван Зорзи. Први издавач овог дела (београдска Просвета), жанровски га одређује као пикарски роман. Овај тип романа, још од Ласариља са Тормеса, карактерише протагониста пикаро који је обично „усамљеник, који живи на маргини друштва и који добро познаје његове пороке: лицемерје, похлепу и користољубље. Луталица ‘слуга многих господара’ (mozo de muchos amos), без социјалних и емотивних корена, схвата живот као беспоштедну борбу за опстанак, у којој су сва средства дозвољена” (RKT 1992: 600–601).
Продат за три цекина кувару Енцу Ђакопетију, Зорзи је на броду бесплатно радио као помоћник у кухињи и неговатељ (а затим и гробар) оболелих од куге. Његови социјални и емотивни корени далеко су од цивилизације коју његов брод представља. Правим именом – Србин Ђурђе, унук слуге и „слепчовође” Стефана Слепог Бранковића и син глувонемих Радула и Анике, грчки шизматик међу римокатолицима, симболизује пропаст српске средњовековне државе. Осуђен је да се потуца по свету, баш као и Стефан Слепи са женом и троје деце, који „по латинлуку” само што није просио. Средњовековна тематика обележава опус Добрила Ненадића и чини га препознатљивим у оквирима савремене српске књижевности. Тако се и Зорзијево српско средњовековно порекло органски надовезује на читав ауторов опус, али и стаје као Друго насупрот римокатоличкој ренесанси, која обележава радњу овог романа.
Деда Милоје је представљен као митско биће чије су поуке о умерености и мудрости упутства за Ђурђево живљење. Иако постоји амбивалентан однос љубави и мржње између унука и деде, Милојеви савети дају Зорзију снагу да издржи, баш као и неименованом јунаку Шћепановићевих Уста пуних земље, ком је деда узор у борби против смрти. Ђурђе деду и Бога никада није разумео, а наизглед непријатељски однос и спартанско васпитање током детињства, показали су се кориснијим за преживљавање од неме мајчинске љубави и заштитничког односа према сину. Пресељењем у Венецију и стицањем богатства раскида се нит између унука и деде. У Удинама га више нико не чека јер постаје оно Друго – декадентни блудник и варалица опседнут поседовањем новца и жена, отргнут од српске историје и православне духовности. Деда Милоје одлази „да не гледа свог разметљивог и похлепног унука који је уместо његових поука усвојио наук подлих Латина, ђавољег окота” (Ненадић 2011: 157).
Дешавања у роману можемо да поделимо на пет целина, спрам места и околности у којима се радња одвија. Прво од њих јесте афричка обала на коју су се морнари насукали након прославе Валентинова 1510. године. Овде посада упознаје домородачко становништво, показује своју колонијалну природу и бива суочена са Другошћу. Стога бисмо, поред средњовековне књижевности и народног предања, изворе за Ненадићево дело могли да пронађемо и у нашој старој приморској књижевности, традицији Срца таме Џозефа Конрада и некада популарним авантуристичким романима Емилија Салгарија, као и путописној прози Растка Петровића. Трговина је представљена као главни медијум између дивљине и цивилизације, али ниједна од страна које у њој учествују није приказана као жртва. Колико су Европљани спремни да домородачком становништву дају трице у замену за драгоцености, толико су и чланови племена Мбвана спремни да за то трампе покварено месо гмизаваца. Истакнута је фигура Пијетра Корелија, „пацовског краља”, за ког се претпоставља да је бивши доминиканац, следбеник Ђиролама Савонароле. Кроз помен прошлости учесника побуна које антиципирају црквену реформацију (и антиреформацију), оправдава се поседовање украдених боја за сликање, које су опчиниле домороце. Уводећи историјске реминисценције у роман, Добрило Ненадић тежи да обухвати тоталитет и противречности времена о ком пише, иако је његово дело суштински одређено животом и прикљученијима једног јунака.
Морнари Ђино Коломбини и Зорзи, током последњих дана проведених на обалама западне Африке, проналазе колибу у којој је старац остављен да умре. Док је трагао за вредним предметима, Ђину је неколико бува скочило на врат и тиме започело серију болести и смрти на португалској каравели. Истовремено почиње Зорзијева борба против пошасти. Друга целина романа одвија се на броду и у њој сазнајемо више о морнарима, њиховим тајнама и међусобним односима. Управо су Ђино и Пијетро били прве жртве болести која се појавила међу посадом. Први Зорзију близак, други мрзак, нису схватали повезаност бува, пацова и куге. Пикаро је једини који схвата ове релације, а његово православно порекло као Другост, у себи садржи нешто демонско, што га (према мишљењу сапутника) и штити: „Чак се и нашалио говорећи му како куга убија чак и пацове а ето њему Зорзију, ништа не може, на њега не пријања иако је у додиру био са болеснима, а када се до сада није разболео, неће ни до сада, неће никада јер га је провиђење одабрало да преживи, као што је Господ одабрао Ноја, по неком свом загонетном начелу. / Како би му радо Ђурђе одбрусио. / Зато што сам шизматик, сињоре капитано, зато што се крстим са три прста!” (Ненадић 2011: 39).
Зорзи почиње да се интересује за пацове, створења слична људима „по обести и суровости”. Услед својих „задужења” бива изопштен из људске заједнице и маргинализован, те у слободно време искоришћава сопствену интелигенцију, одвећ карактеристичну за јунаке српске народне епике (у стиху и прози). Његова домишљатост долази до изражаја када затвара пацова предатора Леа у кавез, испитујући да ли ће куга нестати уколико он истреби читаву своју врсту. Пацовски „канибализам” показује резултате, али их Зорзи ни са ким не дели – други морнари то не би могли да разумеју, те би му „живом кожу одрали и разапели је на главну катарку јер како неко уопште може да негује и храни те одвратне штеточине које људима краду храну. Може, ако је настран и луд или ако је ђаволов слуга” (Ненадић 2011: 62).
Временом су се многи морнари разбољевали и умирали, док су они неупадљиви „ни много паметни ни много глупи, ни радни ни лењи, ни побожни ни безбожници, ни лепи, ни ружни, ни мршави, ни дебели […] сувише обични, неприметни” (Ненадић 2011: 42), из непознатих разлога оздрављали. Нико није могао да предвиди ток болести и њен исход, те је почео да влада страх да молитве не помажу и да ће преживети само грешници – шизматици, хомосексуалци Роко и Локо и други непријатељи римокатоличког Бога. Право лице посаде је почињало да се показује тек с појавом куге – тада су морнари могли да следе сопствену природу и постану „препредени и дугопрсти трговци којима је звекет цекина и талира једини звук који их покреће, или пак обични разбојници пљачкаши исти у длаку као и све друге гусарске битанге или блудници који се ваљају у разврату са, по злу и поквареностима, чувеним млетачким курвама” (Ненадић 2011: 46).
Трећа целина романа одвија се на острву Капе Верде и потврђује став о морнарској тежњи за богаћењем по сваку цену. На острву је Зорзи изопштен са болесницима које негује и на њима врши својеврсне „медицинске” експерименте, дајући им храну од које ће повраћати, а тиме и избацити кугу из себе. На острву више не постоји хијерархијски поредак карактеристичан за боравак на броду, Зорзи је слободан и поседује моћ да управља и лечи водећи се дединим саветима. Иако изолован са брода, он на њему борави тајно и походи капетанове одаје, једе му храну и употребљава његове личне ствари, чиме потврђује словенску домишљатост и бунтовност, Млецима познату још од Кањоша Мацедоновића. Монотони живот на острву се из корена мења доласком мајмунчића Лулуа и његовог власника, старог мађионичара Умберта Мангана, и самог оболелог од куге. За њега се причало да „има пуне ковчеге злата и дијаманата које је годинама сакупљао бавећи се прљавим пословима: нарученим убиствима, отмицама, уценама, разбојничким препадима и крађама” (Ненадић 2011: 78). Упркос енормном богатству, живео је у беди те нико не би могао да га оптужи за злочине у којима је учествовао. Кроз лик мађионичара Мангана Ненадић приказује Венецију тог времена као подручје закулисних радњи у које су сви сталежи њеног декадентног друштва умешани и спремни да учине све зарад новца, стајући насупрот миту о бескомпромисним српским средњовековним јунацима.
Ишчекивање Умбертове смрти да би им он, можда, у бунилу открио где је сакривено благо, било је главно задужење морнара. Ипак „препредени гад” никада није откривао ни место на које је сакрио благо, ни свој modus operandi, на који га је стицао. Тако је и смрт дошла по Умберта Мангана, без сазнања о томе где је његов иметак сакривен. Пикаро Ђурђе се и овде показао као најумнији и најистрајнији члан посаде, са највећом мотивацијом да стекне новац, побегне са брода и ожени ћерку рибара Винћенца Пиколинија. Откривши да је драго камење сакривено у грудњаку од скупоценог меканог памучног платна, који је Умберто носио припијен уз голу кожу, Зорзи постиже свој циљ. Он је ревносно прегледао поставу грудњака и из њега, капетановим ранарским прибором, који је „позајмио”, вадио зрнца и разнобојне ситне каменчиће (за њега) непроцењиве вредности.
Прво Ђурђево богаћење одваја га од судбине српског деспота, чији пад из среће у несрећу не може да разуме (нити више поседује сажаљење за пропаст великаша и силника). Ипак, мудрост му не дозвољава да се у богатству узвиси и тако доведе у непријатне ситуације. Иако је желео да купи одело од велура и броката и неколико скупоцених шешира, задовољио се оним од псеће коже и тиме постао нова личност – Серђо Грацијани. Обогативши се, схватио је прво правило живота у Венецији и успешно прешао у четврту етапу радње романа: „Ако имаш новца и ако хоћеш да га трошиш, наћи ћеш све што тражиш и добићеш све што желиш и многи ће ти бити на услузи да ти помогну у томе и тако ће ти све бити доступно као на длану” (Ненадић 2011: 111).
Новац му помаже у свакој телесној и духовној трансформацији при иницијацији за прелазак у одрасло доба, па и у губљењу невиности са крезавом и ружном „офуцаном матором курвом”. Ђурђе након првог сексуалног односа још једном мења име и званично постаје Бенедето Кастелнуово. Добрило Ненадић и у овом роману нуди специфичан однос према женама. С једне стране, приказане су хероине српске средњовековне историје – Мара Бранковић и Катарина Кантакузин, турска султанија и загребачка грофица, које нису хтеле да прихвате другу веру већ су се показале као „праве кћери свога малог али поносног народа” (Ненадић 2011: 52). Насупрот њима жене са Запада нису биле ни одане ни богобојажљиве, већ су лако могле да се доведу у везу са илустрацијом на корицама првог издања романа У сенци црне смрти – Тицијановом сликом Покајница Марија Магдалена из 1580. Почевши од рибареве ћерке Ђине Пиколини, у коју је Зорзи био заљубљен током путовања, а по доласку у Покито је и освојио, њене мајке Лучије и млетачких конкубина, све су у себи поседовале црту похлепе.
Сва Зорзијева травестија била је неопходна да би се освојило Ђинино срце, за које, према мишљењу њеног оца, није постојао нико довољно добар, ни леп, ни мужеван, ни срчан. У томе му помажу Уго Боци – телесна снага која допуњује Ђурђеву памет и Силвио Троти, атипично уредан месар који постаје Бенедетов партнер у снабдевању бродова месом и рибом. Вест да се крај обала Сардиније појавила турска флота, довела је до несташице меса на венецијанској пијаци и пораста цене живе стоке. Бенедето и Силвио су морали брзо да делају.
Представљен као Ђука Пико Каљостро, Ђурђе је посетио и Винћенцову породицу. Испрва неповерљив, рибар попушта под утицајем грабежљиве Лучије и склапа договор са Ђуком о откупу читавог годишњег улова рибе и додатном плаћању њеног чишћења. Представљајући се као богаташ ком није стало до испалог златног цекина, помутио је ум читавом рибарском сеоцету Покито, па и самој Ђини, коју је завела моћ са њеним различитим лицима: „слава, лепота, мужевност, храброст, богатство, власт” (Ненадић 2011: 139). Први од неколико њихових интимних сусрета, који су у роману приказани исувише натуралистички, неадекватним колоквијалним језиком који одступа од форме и стила остатка дела, догодио се на дан најезде јата туне у рибарском сеоцету. Након сваког од еротских састанака, Ђина није заборављала да узме по један сребрни новчић, што је Ђуку довело до дилеме: „да ли она то чини зато што је грамзива или је просто курва” (Ненадић 2011: 143). Село је за кратко време постало богато и у њему су се нашли сви заступници Нечастивог, који је „насртао на сва чула”. Међу њима су биле и проститутке, чак и две најлуксузније из Венеције – Лаура и Сандра. Ђурђев план да се наруга Ђини успео је када је намамио Лауру да полно општи с њим и за то јој дао најмањи бакрењак, а Сандра је њему платила три златна цекина за сексуални однос. Тај игроказ довео је Ђину (и њену мајку) до врхунца љубоморе, али и размишљања о томе шта живот у Венецији нуди. Насупрот сиромаштву рибарског села, стајале су раскошне хаљине. Неколико дана након немилих догађаја са проституткама и дугова које је њен отац направио у бесу, Ђина долази код Ђуке да је спаси од оца пијанца и зле и пакосне мајке, са којима нема ни хлеба ни спокоја.
Одлазак Ђуке и Ђине у Венецију, где би она временом требала да му постане слушкиња, супруга или љубавница, обележава последњу, пету целину романа. Желећи да свом непријатељу са брода Бјанкију Леонеу, прерушеном у одрпанца, покаже богатство и статус који је стекао, неопрезно позива читаву посаду каравеле Карла на вечеру у своју кућу. Купивши Карлу и понизивши оне који су њега понижавали, заборавио је на кугу. Ипак, Хуан Родригес, Шпанац из Кадиза, био је заражен и Ђина му се посветила током вечере, сматрајући то задатком добре домаћице. Куга се вратила у Зорзијев живот и казнила га за раскалашност и неопрезност, угрозивши му оно најмилије. У последњим поглављима сцене се смењују брзо и показују дилеме које муче Зорзија над постељом вољене жене, која је заражена његовом кривицом. Тиме се он враћа у свој пређашњи статус болничара и православног шизматика, који се жртвује за љубав, а не за новац, док куга показује да се у животу ништа не мења, већ циклично враћа и обнавља.
