Сваком усељенику у Дубровник (или други приморски град) постављан је услов: прећи у римокатолицизам. Досељеници су прелазили, јер је то тражио њихов прост материјални интерес. Како је сва околина Дубровника (никад сам град Дубровник) била у саставу српске државе, то су досељеници били Срби. Они са собом доносе српски језик. Али, романско становништво (стара властела) Дубровника није знала ниједан словенски језик, ни српски (ијекавску штокавицу), ни хрватски (чакавску икавицу, језик глагољаша, који су романски бискупи сузбијали још од времена Гргура Нинског). Србе је као нацију признавао једино барски надбискуп који је, уосталом, био Primas Serbiae (његов званичан назив још од XI столећа, дакле, времена расцепа између Цариграда и Рима). Међутим, улога тога Primas–a Serbiae бледи и потпуно нестаје, кад је Св. Сава коначно уништио све наде за прилажење Срба римокатолицизму и подређивање папи. После тога, у Ватикану се устаљује обичај да се крај насељен Србима назива „Илириком“ (Illyricum), како се тај крај називао још у време Римске империје, као провинција.
(Жарко Видовић, „Руски славјанофили – реч у њихову одбрану“)